Јеромонах Максим: Страшни суд у СПЦ

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Истoрија наше Помесне Цркве показује да је проблем осионости врха извршне црквене власти, оличеног у Синоду, деценијски камен спотицања истинском саборном функционисању наше Помесне Цркве. Ако овај проблем сагледамо кроз призму актуелних дешавања, као и оних која су њима претходила, видећемо да таква једна антисаборна појава, попут поменуте синодске осионости, управо кулминира ових дана.

Уколико размотримо покушаје измене Устава СПЦ по питању синодских овлашћења, видећемо да је на сцени покушај наметања синодског надсаборног и антицрквеног апсолутизма. Оно што у самој ствари много више забрињава јесте чињеница да се у самом функционисању Синода као искључиво извршне, а не управне власти у Цркви, управо очитава увелико преплитање ова два потпуно различита одређења дужности и права Синода, тј. извршне власти, која Синоду припада, и управне власти, коју је Синод узурпирао.

У сваком случају, иако управна власт припада искључиво Сабору, развој догађаја последњих година у нашој Помесној Цркви јасно показује да је нечија суманута идеја надсаборске и апсолутистичке власти Синода ипак спроведена у дело. Овде говоримо о једној девијантној појави у функционисању СПЦ која, када је реч о овој проблематици, представља врло поуздани индикатор. Та чињеница јесте збуњујућа покорност Сабора Синоду, пројављивана као неки вид Синодске „непогрешивости“.

Та непогрешивост се огледа у чињеници да Сабор по неком неписаном, синодском правилу, а приори прихвата све синодске одлуке, чак и оне у којима Синод далеко премашује и надилази своје ингеренције, а у свему томе је најстрашније управо то што Сабор прихвата чак и оне одлуке Синода које немају никаквог основа и утемељености у светим канонима и Уставу СПЦ. Најживљи пример овакве девијације у функционисању наше црквене администрације јесте фебруаски синодски атак на канонски и уставни поредак наше Цркве, конкретно у Епархији рашкопризренској, у којој је Синод, дрско премашујући своја овлашћења, суспендовао надлежног архијереја Артемија, без суда и осуде, и послао администратора, о чијем се безаконом упаду у Епархију и епархијске објекте и данас говори са неверицом.

Таква, само наизглед мала аномалија, еволуирала је у нешто много крупније. Наиме, исти ти, непромењиви и свагдаротирајући епископи синодалци, успели су вишегодишњим запоседањем свих црквено-административних институција, коначно да узурпирају и сам Сабор архијереја СПЦ. Сабор су узурпирали хиротонисањем својих нових епископа и претњом, убеђивањем и уцењивањем старих епископа. Тако је Синод своју „непогрешивост“ пренео и на Сабор.

Колико је појам непогрешивости чак Сабора архијереја, а камоли Синода, потпуно стран суштинском поимању Цркве, црквености и саборности (са Христом и у Христу, тј. Истини Његовој) непотребно је овде много писати, сама чињеница да се таква „непогрешивост“ прикрива већинским надгласавањем и надбројавањем показује да таква врста „саборности“ и „непогрешивости“ нема никакве везе са теологијом, особито не са оном светоотачког искуства и опита, већ само са математиком.

То да су у питању само математичке, али не и истински саборне, савесне, а камоли канонске одлуке по питању епископа Артемија, његове смене, а касније и безаконог (самим тим и неважећег) рашчињења, доношене од Сабора епископа-гласача, говоре и „докази“ којима се тај исти Сабор (читај Синод, јер је став Синода уједно и став Сабора, а не обрнуто како би требало) служи. Ти „докази“ су све сама математика, бројке, разломци и сабирци и то кривотворени, а резултат свега тога, лажне кривичне пријаве и прогон владике Артемија од стране Синода и синодских, државних органа.

Не треба прећутати, СПЦ је постала режимска Црква, сви безакони поступци Синода по питању прогона епископа Артемија то недвосмислено показују. То безакоње је СПЦ преко ноћи учинило режимском Црквом, али то никако није учинило Србију црквеном државом, још мање православном државом. Дакле, сви ти математички „докази“ показују огољеност синодске неправде усмерене против владике Артемија, јер форсирање математике показује одсуство теологије.

Владику Артемија нико од синодских законика није у фамозним оптужницама, које „паки и паки“ круже по жутој штампи (што је још један показатељ колико безакоње постаје очајно пред својом немоћи) теретио ни за какво кривоверје, ни за једну догматску погрешку [својевремене небулозне тврдње о „еклисиолошким скретањима“ о којима је на рачун eпископа Артемија писао eпископ Атанасије Ј, тачније о некаквом издизању духовничке службе изнад епископске (иако су ова два појма потпуно недовојива) нећемо ни коментарисати, нити третирати као теолошке аргументе, будући да су потпуно теолошки неутемељене и као такве остају само тендециозни, братомрзећи каиновски редови, бесмислени у сваком хришћанском, а особито теолошком смислу] што је у природном, канонском функционисању Цркве једини примерен и уобичајени повод тако ригорозних мера над епископом, као што је безакона и неправоснажна одлука о рашчињењу епископа Артемија.

Помен теолошки осмишљених „кривица“ епископа Артемија, које му спочитавају синодски законици и садукеји, налази се само у јавној преписци главног подупирача синодске „непогрешивости“ и портпарола истог, епископа Иринеја Буловића. Иако набројани многи канони које је епископ Артемије „прекршио“, детаљном анализом истих они се, тако побројани и набацани показују само као још један покушај замаскирања свеукупног безаконог, крсташког, синодског похода на Епархију рашко-призренску и њеног канонског архијереја Артемија. Те анализе, врло концизно и јасно налазимо у одговорима епископа Артемија, на сва „гађања“ канонима од стране синодског портпарола епископа Иринеја.

Оне одговоре које не налазимо „ни за лек“, јесу одговори Синода и Сабора на свеукупно екуменистичко престројавање и заузимање неправославног курса у СПЦ. А и оно мало покушаја, опет од стране епископа Иринеја да се на ово престројавање одговори, постало је само срамно удаљавање од православне, светоотачке еклисиологије, утемељене на непоколебивим христолошким поставкама (овде мислимо на покушај правдања екуменизма од стране дотичног Портпарола, као и патријарха Иринеја и то у више наврата). Њих је толико обнародовано у нашој јавности, да овде нема потребе појединачно указивати на њих.

Дакле, од стране Синода епископу Артемију упућени су приговори за канонске „погрешке“, и на њих је стигао врло словесан и канонски утемељен одговор, а од стране епископа Артемија (као и од већег дела забринуте црквене јавности) Синоду и Сабору упућена је оптужба на тему екуменистичког, догматског (самим тим и канонског и сваког другог) скретања Патријарха и неколицине синодскох епископа-олигарaха, а као „одговор“ стигло је или ћутање или пар потпуно јеретички утемељених еклисиолошких поставки портпарола Иринеја, као покушај оправдања неоправдивог екуменистичког духовног посрнућа (конкретно, ради се о акту „Одговор на допис умирoвљеног Епископа Артемија од 13. октобра 2010“ – СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ; Број 1345, од 12. новембра 2010. Предмет: одговор на Ваш допис од 13. октобра 2010). На то да је овакав „одговор“ на горуће питање екуменистичког посуновраћења врха СПЦ само додатно продубио ово питање, никако решио, нема потребе посебно указивати.

Да је оваква синодска осионост нешто што је деценијски и вековни проблем појединих у Синоду моћних епископа, сведоче нам и потресне речи оца Јустина, такође упућене Синоду, који га је (каква „случајност“) у свом сaмовољном „свемогућству“ гонио, од богословије до богословије, а у случају на који се односе редови оца Јустина, синодалци су чак претили и рашчињењем истога. Ево тих речи, које смело понављамо, оправдано их стављајући у уста епископа Артемија, јединог верног наследника предања оца Јустина: „Тиме ли некима постадох непријатељ истину им светоотачку говорећи? Ја сам још непрестано убеђен да се само усвајањем светоотачке идеологије и подвижничког схватања Православља може оживети наше замрло, наше парализовано осећање црквености.“ Ова дешавања у СПЦ, показују да су се синодски иницијатори смутње оглушили и о ове светоотачке речи, као и о многе друге, као и то да је Синод поступањем сличним овом које је данас на сцени, био и остао залог замрлости и парализованости истинског осећања црквености, како свети Јустин вели.

У чему се огледа заправо та замрлост?

Управо у том обезистињеном схватању ауторитета Цркве, као чисто бирократског и административног, а не мистичког феномена. Наспрам, дакле, предањског доживљавања Цркве као богочовечанског организма, уједнодушеног и свезаног неразоривом свезом еванђелске и светоотачке истине и љубави, синодско, безаконо узурпирање Сабора и читавог црквеног административног апарата, произвело је једно фригидно, антисаборно и по својој суштини антицрквено, чисто бирократско и гласачко, исполитизовано, парламентарно и „демократско“ функционисање Цркве.

Плодови таквог нездравог функционисања Цркве, као чисто административног и правног ауторитета, јесу нездрава црквеност и лажна саборност. Одвојивши се од пута канона, догмата и свеукупног светоотачког, освештаног предања, сваки сабор епископа, па и Сабор СПЦ, одваја се од богочовечанског Пута и Истине, тј. квари утабане путеве Цркве. Јер „ауторитет Цркве је Истина“ (Хомјаков) никако сила. Да ли овај невиђени прогон, који Синод врши над епископом Артемијем, великодушно потпомогнут режимским медијским апаратом и полицијском силом, не сведочи да је у СПЦ уместо ауторитета Истине, наметнут ауторитет силе?

Зар ово не треба да узнемири сваку православну савест?

Ауторитет силе показао се неодржив у свим тоталитарним системима, почев од многих апсолутистичких, тиранских властодржаца, преко „свете“ инквизиције, па све до комунизма у коме до скора живесмо.

Поставља се питање, како је могуће да поједини епископи, архонти и властодршци не схватају накарадност и непримереност, чак антихришћански карактер оваквог „оживљавања и одржавања“ црквености силом, или претњом клетвама, као што чусмо од епископа Иринеја Бачког у последњем синодском акту[1]?

Може ли се такво свесно нарушавање саборности назвати функционисањем небоземне тајне зване Црква, чији темељ, богочовечанска свеистина Христос, представља залог једине истинске саборности и слободе, везане за њу, коју је Он дошао да дарује људима рекавши: „познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32)?

Дакле, само у слободи од стега овога света, у слободи од оптерећености које овај свет (и они који њему робују) носи са собом, у слободи коју једино богочовечанска ИСТИНА Цркве нуди, могуће је говорити о тако битној поставци здраве црквености, као што је саборност.

Истина Цркве је Христова истина, а то је све оно што о Њему благовесте Апостоли, Пророци, Мученици и Свети Оци, а што је сажето, сапето, обухваћено људском речју и поимањем вере и разума, и преточено у свете догмате. Свети догмати представљају темељ свеукупног благодатног црквеног устројства, како оног канонског, тако и литургијског и сваког другог, како о Небеском Јерусалиму, као архетипу Цркве живописно говори Откривење: „И темељи зидова градских беху украшени сваким драгим камењем: први темељ беше јаспис, други сафир, трећи халкидон, четврти смарагд“ (Отк. 21, 19). Сви канони, сва богослужења и уопште свеколико црквено велељепије и благоустројство темељи се на догматима, на небоземним истинама о Богу и од Бога.

Наведено сазнање са собом носи један сасвим очигледан, логички закључак, а то је неоспорна чињеница да нарушавање темеља свакако повлачи за собом урушавање и свега што је на тим темељима саграђено. Свети Златоуст чак иде тако далеко у својим речима о очувању Цркве и њеног устрoјства да каже следеће: „Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немојмо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а ми је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа.“

Да ли се после овакве светоотачке, пророчке и апостолске опомене овог Светог Оца, отказ верности светим канонима, Уставу СПЦ, и, по сто пута авај, и светим догматима наше вере, од стране Синода и Сабора, а која је на сцени у нашој Помесној, мученичкој и управо мученој Цркви, може уопште говорити о здравој црквености, о поретку, о благоустројству и свему што се под овим подразумева, а пре свега о саборности у њој?

Свакако да не може, све дотле док се не буде стало са гажењем догмата, кршењем канона и са безаконом „сечом кнезова“, које се спроводи у СПЦ, од стране неких нових дахија. У противном, неће ли се и та јањичарска сеча завршити неким новим народним устанком, а притом знамо како су се ти устанци завршавали?

На један савршено безакон, чак вишеструко безакон начин и из канонског; и из уставног; и из правног аспекта, један епископ лишен је своје епархије. А ко ће се заваравати мишљу да је управо тај епископ сасвим „случајно“ највећи и најосведоченији борац против екуменистичке саблазни у нашој Помесној Цркви?

Реч је, наравно, о епископу Артемију, чији је случај, изазван невиђеним мешањем Синода и појединих синодских епископа-инвентара (јер како друкчије назвати оне који су непрестано у Синоду?) у послове који искључиво припадају унутрашњим епархијским оквирима. Такво директно угрожавање епископске неприкосновености у делу самовласног управљања епархијом, загарантованом канонима Цркве, произвело је велики проблем у нашој Помесној Цркви, јер се дешава нигде друго до на Косовском пољу, у које су све србске очи уперене. Тај проблем је неосновано стављен на душу епископа Артемија, од стране оних који су сами тај проблем изазвали, по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди“. Oпет османлијска заоставштина на једном тако за њу непримереном месту, какво је србска Патријаршија у Београду. Та синодска кривица постала је разлог једног срамног процеса одмазде и уклањања једног честитог Епископа, на један начин потпуно недостајaн Цркве, канона, предања, Синода, Сабора, Еванђеља, људскости и свега што је најсветије и највредније под капом небеском и изнад ње.

Кад се на један тако безакон начин толико жури са уклањањем Епископа који је симбол отпора екуменизму, као најновијем закамуфлираном, папистичком, крсташком походу, јасно је сваком искрено оцрквењеном човеку, православцу, богомољцу, светосавцу, јустиновцу и николајевцу да је то сасвим поуздан знак ужурбаног припремања тог унапред на пропаст осуђеног „тријумфа“ лажног јединства, какав је екуменистички, унионистички план урушавања и тоталног уништења наше Цркве.

Зато је врло извесно да је уклањање епископа Артемија управо наручено из Ватикана. Сваки покушај од стране оних епископа у СПЦ чија савест још увек осећа обавезу поштовања светих канона, да се по питању владике Артемија започне регуларни црквено-судски поступак (што је све време био и остао главни захтев епископа Артемија) завршавао се неуспехом, ударајући о зид једног врло сумњивог и пастирски неодговорног става Патријарха Иринеја, а то је да се за то „нема времена(!)“.

Куда се то жури Патријарху „и прочим“, шта је то претежније од разрешења једне од највећих смутњи у СПЦ последњих деценија, а овде свакако мислимо на проблем у ЕРП?

Смисао ове ужурбаности, како је већ извесно, представља основу и све више пројављиваног нестрпљења од друге стране учесника у екуменском дијалогу, тј од стране римокатолика. Осим што је римски архијеретик Бенедикт XVI, као један од главних циљева свог понтификата навео унију са Православнима, све чешће се са те исте стране чују захтеви за потпуним евхаристијским општењем са Православнима. Очигледно да обе стране овог неправославног, екуменског дијалога журе ка истој мети и циљу, а то је богомрска унија, те је сходно томе епископ Артемије и једнима и другима представљао препреку на њиховом путу, стојећи на месту „оног који задржава“.

Некоме ће оваква анализа догађаја деловати претерана и нереална, управо због невероватности циља који су себи поставили наши епископи-преговарачи и римокатолици, а то је јединство, али не у Истини, већ у обмани и лажи, будући да „Онај ко не зна истину, не може истински ни веровати, будући да знање по природи претходи вери.“ (св. Исихије презвитер јерусалимски). У сваком случају, најпотресније је то што ће се све то ипак одвијати управо на тај невероватан начин и многе ће наћи зетечене у моменту остварења свих тих цркводеструктивних наума и циљева.

У тако ужурбаном нарушавању свеукупне црквене благосустројености од стране одговорних у врху црквене управе, потребно је заузети најправилнији могући став. Лустрацију, тј. чистку, коју екуменистички оријентисани епископи спроводе унутар СПЦ, по њеним карактеристикама можемо слободно назвати агресивним или офанзивним екуменизмом. Да ли је пастирски, и уопште хришћански, одговорно и оправдано не реаговати на један такав агресивни, екуменистички поход у нашој Помесној Цркви, усмерен против свих који се боре са екуменистичком јереси?

Не, дефинитивно не постоји светоотачко и здраво црквено, предањско утемељење које би оправдало нереаговање или недовољно јасно реаговање на овакву екуменистичку офанзиву у Цркви. Са те позиције гледано, један, по многима, (пре свега недовољно упућеним људима по питању Цркве и саме њене природе) радикални потез владике Артемија, као што је прекид молитвеног општења са Патријархом Србским, постаје више него оправдан, управо у циљу очувања оног црквеног поретка који је једино могућ, а то је онај и само онај поредак који се темељи на светоотачким догматима и канонима који из њих извиру. Успротивити се расколницима који мењају догмате вере, аксиоме које Црква нетакнуто чува и који Цркву нетакнуто чувају већ хиљaдама година, не значи успротивити се Цркви, већ oнима који Цркву руше и разарају (види 15. Канон Прво-другог Цариградског сабора).

Стога је сасвим јасно да радикални офанзивни, антиканонски, антидогматски и екуменски потези Патријарха и осталих екуменофилских епископа, захтевају радикални одговор владике Артемија, јединог на фронту антиекуменизма на пољу наше Помесне Цркве, а и шире, који све време непоколебиво одстојава на тој позицији, а тај неопходни радикални одговор и потез управо је престанак општења са онима који недвосмислено исповедају и активно упражњавају екуменистичку јерес. О томе да је са јересујућима у Цркви ово сасвим оправдано и светоотачки утемељено, чак неопходно, средство борбе, сведочи свеукупно предање и историја наше Цркве.

Дакле, успротивити се беспоретку, који се лажно назива званичном Црквом (једино званично у Цркви може бити оно што је у сагласности са њеним канонима, тј. једино оно што је Католичанска, Васељенска Црква на Васељенским Саборима утврдила и озваничила) представља обавезу сваког православног хришћанина, суштински загледаног и свесног оног што Црква заиста јесте, продужени Богочовек и Његова истина кроз векове. Јер по речима оца Јустина: „У Богочовеку је реално и ипостасно дата сва Истина без остатка, сва апсолутна Истина.“ Онај ко прекида ту танку, али једину живоносну нит истине која нас повезује са Светим Апостолима, Светим Оцима и са свима Светима, као и са целокупним предањем које нам је од њих Богом предато, а које је једини гарант наше повезаности са Христом, једини гарант нашег истинског охристовљења и једино тиме и нашег истинског оцрквљења, тај прекида и суштинску и битијну повезаност себе као члана Цркве са Христом.

Чак и уколико и неки сабор архијереја, погазивши догмате и каноне, прекине ту освештану нит Светог Предања, тај сабор престаје бити сабор у Духу Светоме, престаје бити део Цркве. О овоме нам јасно сведоче речи светог Јована Златоустог, који вели: „Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе.“ Онај ко себе одвоји од Истине, тај је себе одвојио и од Цркве, ово је суштина овог сведочења светог Златоуста.

Јасно је, дакле, да је између лажи и истине највећи онтолошки бездан, који ништа не може да превазиђе и премости, јер су ове две категорије међусобно искључиве. Тамо где је лаж, ма у којој мери, тамо нема истине, која постоји једино у свом савршеном, неокрњеном виду и никако друкчије, никако половично или делимично, већ категорички искључиво, или је савршена и цела или није истина. Ово посебно и апсолутно важи за свете догмате и свете каноне. У СПЦ је на сцени најтрагичније урушавање управо и једних и других, тј. и догмата и канона. Зашто је то тако?

Зато што су догмати, те небоземне истине о Богу и од Бога темељи читаве грађевине зване Црква, кад се ти темељи поремете, како смо горе објаснили, не постоји ни један делић грађевине који се такође неће пореметити. Екуменизам, као злославна и триклета јерес, опио је и помамио душе многих србских епископа, а да зло буде још веће и сам црквени, административни врх предњачи у тој опијености. Литургијски хаос који су екуменисти-новотарци произвели унутар СПЦ протеклих деценија, најавио је актуелни канонски хаос, а оба та хаоса заједно сведоче о издаји и урушавању оног непромењивог догматског устројства и поставки на којима почива Црква.

Екуменизам је сведочанство неспасоносног, хуманистичког, а никако богочовечанског, снисхођења појединих пастира Цркве у човекоугодничком, нејеванђелском делу угађања, не Богу, већ овоме свету који се пројављује и показује у свој својој тоталитарној глобалистичкој идеологији. Екуменизам је религијски глобализам, издаја једности и непромењености Истине еванђелске; истине Христове, због које је Он и на крсту прикован и распет. Та истина је суштина спасоносне благовести наше Цркве: „Бог постаде човек“, дакле Син Божији постаје Син Дјеве Марије, постаје један од људи у свему сличан нама, осим у греху. Овај космички преломни догађај у историји света и човечанства унео је зрак наде и спасења у очајали космос, који се распадао у свом греху и својој отпалости од Бога. На овој чињеници, да је Христос, Син Бога Живога (Мт. 16, 16) темељи се сво божанско откривење Цркве. Христос је и распет од стране Јевреја баш зато што је до краја сведочио ту истину, истину да је он „Син Благословенога“, Син Бога Оца (Мт. 25, 65).

Ова истине Цркве, истина Апостола и Светих Отаца, истина неба и земље јесте једина могућност, основа и темељ спасења у Христу „Јер нема другог имена под небом даног људима којим би се ми могли спасти“ (Дел. ап. 4, 12). Екуменизам сведочи управо супротно, тј. признајући прејемство и благодат римокатолицима, поједини језуитски настројени епископи СПЦ остављају могућност спасења и ван јединоспасавајуће Цркве Божије, чија је ипостас сам Христос. Ако отворимо очи ума нашег видећемо да је ово суштина јединог раскола који раздире нашу Цркву, раздирући њене саме темеље свете догмате вере, губећи и саму спасоносну веру, „А без вере није могуће угодити Богу“ (Јев 11, 6) управо тим лажним сведочењем да наша Црква није једна, није савршена без јединстава са римокатоличком и осталим парасинагогама. Ово је једини фактор раскољености наше Цркве, са јeдне стране стоји сва црквена пунота, која сведочи једност и истинитост Цркве, а са друге властољубиви и лажни екуменски епископи, који своје административне положаје покушавају да подметну као неки сурогат Цркве, као неку нову „надцркву“, која се издиже изнад предања, канона, догмата, изнад саме Цркве Светих Апостола и Светих Отаца, авај и изнад самог Бога.

Зато, успротивити се онима који стварају раскол, прекидањем молитвеног и административног општења са њима, који цепају нешивену ризу Христове Цркве, изаткану од вечних еванђелских и догматских истина, не значи успротивити се Цркви, већ бранити Цркву од грабљивих вукова који распуђују њено стадо. Зло је управо у томе што је прави расколнички, јеретички менталитет, присутан у редовима епископата СПЦ, добро замаскиран званичношћу, бирократијом и црквеном администрацијом, а није то први и усамљени случај у црквеној историји.

Искуство Цркве недвосмислено нас учи да непоколебиво одстојавамо на путу светоотачког предања, тј. предања на коме се темељи Црква, и нема другог темеља осим овог догматског, истиносног на коме би се сазидана грађевина могла звати Црквом. На томе треба одстојавати у свакој прилици и неприлици, у свим могућим историјским околностима, чак и у оним најгорим „….када се Бог гневи, благодат Духа Светога ускраћује“, по речима светог Златоуста, тј. када и патријарси и читави сабори, одступивши од ревности за чистоту вере, исту продају за овоземаљске сласти и слабости и, тиме разгневивши Бога, бивају лишени заједнице са Њим.

Ни онда не треба одустајати од тог пута, када већи део Цркве крене другим путем, путем лажи и јереси, путем раскола, ни тада се не треба смућивати у одстојавању на путу отачког предања, јер без њега наши путеви престају бити путеви Цркве, престају бити водичи у Царство Божије, јер Бог није у мноштву и „сили, већ у истини“ (свети Александар Невски).

У свим приликама треба се држати путева Отаца и отачког предања које је установила Католичанска Црква Божија на Светим Васељенским Саборима и сви они епископи, макар то били и сабори епископа, не смеју и не могу, својим неканонским одлукама и деловањем постављати себе изнад Васељенских Сабора, јер тиме постављају себе изнад Светих Отаца који су на њима установили догмате вере и свете каноне. Кршењем истих поједини епископи у нашој Цркви себе и свој „ауторитет“ стављају и изнад Духа Светога, боље рећи изван Духа Светога, који је на Васељенским Саборима дејствовао и кроз своје органе, тј. кроз Свете Оце установио свете оросе вере и каноне који као и сваки поредак који „држи небо и земљу“ држе Цркву Божију, а одбацују све оне који њих одбацују, који својим дрским предпостављањем свог умовања светоотачком и саборном, охристовљеном уму Цркве сами себе одсецају од Цркве Светих Апостола и Светих Отаца, навлачећи на себе све оне анатеме које су на Васељенским Саборима изречене против оних које одлуке ових сабора крше и ниподаштавају.

Следујући непоколебиво Светим Оцима и свему што су они Духом Светим надахнути установили као међе које се не смеју померати, ми се молимо њиховом Надахнитељу да и нас укрепи и оснажи, како би остали верни онима који су Њему били верни у свему и до краја.

Сећајући се речи Онога који је са својим љубљеним учеником и апостолом Јованом лицем к лицу говорио рекавши „Тако говори Свети и Истинити, који има кључ Давидов, који отвори и нико не затвори, који затвори и нико не отвори“ (Отк. 3, 7) ми се уздамо у благодат Његову, коју Он једини даје и одузима, како ове речи откривења потврђују, јер „Дух дише где хоће“ (Јн. 3, 8), како би том благодаћу и тим Духом руковођени и крепљени смело могли говорити „Да, дођи, Господе Исусе.“ (Отк. 22, 21)

 

Јером. Максим

Извор: www.eparhija-prizren.org