Беседа владике Артемија на Недељу 1. Часнога поста 2008. године у манастиру Грачаници

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, пре недељу дана кренули смо заједно на једно велико путовање, путовање које траје седам недеља. Сви знамо, када се човек спрема на неки далеки пут, да се припрема за тај пут. Ако је пут кратак припрема је краћа, што је пут дужи и припрема је дужа. Циљ нашега пута јесте Васкрсење Христово, сусрет са васкрслим Господом. Зато наше путовање траје седам недеља, седам недеља Светог Великог Часног Поста. Зато нам је и припрема била за то путовање пуне четири седмице, четири недеље. А то путовање траје седам недеља.

На том путу вребају многе опасности, многе замке ђаволске, многи зверови духовни, зато ми као православни хришћани морамо да будемо спремни да се боримо на томе путу, да заобиђемо све препреке, да прескочимо све бране и да избегнемо и Сцилу и Харибду, те да стигнемо у тихо пристаниште Васкрсења Христовог. На томе путу Света Црква поставила је седам недеља, седам пристаништа на којима се ми окрепљујемо, на којима се снабдевамо неопходним оружјем за борбу са нашим непријатељима, непријатељима душе наше, и ово је данас субота, Тодорова субота, у ствари прво такво пристаниште које је црква припремила да се на њему одморимо, да се окрепимо, да се причестимо Светим Тајнама Христовим да би смо стекли нове снаге духовне и телесне да наставимо наше путовање.

Припрема за свето причешће јесте у ствари пост душе и тела јер се човек састоји из душе и тела. Телесни пост јесте, као што сви знамо, уздржавање од извесне врсте хране, од мрсне хране, а духовни пост јесте у ствари уздржавање од злих дела, од злих помисли, од злих погледа, од свега онога што је противно закону Божјем. Духовни пост подразумева и чишћење наше душе кроз Свету Тајну Покајања и Исповести. Јер како каже у једној црквеној молитви: “Нема човека да живи а да не греши“[1]. Праведник, по Светом Писму, греши на дан седам пута, а ми обични смртници сигурно много више, седам пута седамдесет. Ако се погледа у току године колико је дана, колико је греха на нашој души накупљено – а ми треба да примимо Господа у себе, да примимо најчистијега, најсветијега. Нешто што је најсветије на овоме свету то је Свето Причешће. Зато је потребно припремити себе, очистити себе од сваке прљавштине телесне и духовне. Нема другога средства, нема другога детерџента који може душу да опере од прљавштине греховне сем Свете Тајне Покајања и Исповести.

То је Господ знао када нам је оставио Цркву Своју, када нам је оставио Свете Тајне у њој да се њима користимо и да се њима спасавамо. Знао је Господ да ћемо ми и после крштења које нас очишћује од првороднога греха грешити по слабости својој. Зато је и оставио Свету Тајну Покајања, као друго средство коме прибегавамо врло често у животу своме, чим осетимо да смо душу своју оптеретили неким грехом, да смо је упрљали, да нас савест наша изобличава за неко наше недело. Онда идемо код свештеника и тражимо да се исповедимо, да се покајемо. Јер исповест подразумева покајање а покајање значи пробуђење, значи свест да смо Бога нечим увредили. Још нешто, покајање означава и нашу решеност, нашу одлуку да убудуће у животу нашем чувамо се да то не поновимо. То, у ствари, јесте покајати се, исправити пут свој пред Богом. И Свети Јован Претеча када је изашао на проповед да објави свету Господа Христа као Месију, он је почео своју реч покајањем : “ Покајте се јер се приближи Царство Небеско!“[2]. И Господ Христос је почео своју проповед са позивом на покајање: “Покајте се и верујте у Јеванђеље.“[3] Без покајања није могуће заслужити Царство Небеско, а то је онај циљ који је Господ пред нас поставио, да живећи у овоме животу трудимо се за Живот Вечни, а у Живот Вечни у Царству Небеском не може да уђе ништа прљаво, ништа грешно.

Зато је потребно да своју душу често пута у животу чистимо Светом Тајном Покајања и Исповести. Без тога онај који би приступио Светој Тајни Причешћа, она му не би била на исцељење душе и тела, чему је намењена, него на суд и на осуду. Зато нема Причешћа без Покајања, нема Причешћа без припреме, без поста. То треба да нам је свима јасно.

То је вера наша православна, томе су нас учили Свети Оци, томе нас учили наши свети преци, томе нас Света Црква и данас учи и проповеда. Није Причешће свакодневно пијење кафе, једна навика, него то је подвиг за који се треба припремати. Јер ако се сусрећемо, ако хоћемо да идемо на пријем код некога високога, код некога цара или председника државе, ми се добро припремамо, чистимо своју одећу, своју обућу, да нас не би стражар испред врата вратио као недостојне да приђемо и да разговарамо са царем. А ми у Светом Причешћу примамо Цара Небескога Самога Господа Христа у себе. Зато је и потребно да будемо спремни, припремљени, очишћени и душом и телом, да би Господ ушао у срце наше, у душу нашу и даровао нам Живот Вечни.

Онај дакле, ко се данас припремао за Свето Причешће, а верујем да смо сви за то се припремали, да смо зато и овде дошли данас у Божји храм, да се трудимо и убудуће, и после Причешћа наш живот мора бити хришћански, мора бити достојан нашега позива и призива и да тако путујући кроз овај Свети Пост достојно, чувајући се од свакога греха, постећи и исповедајући се и причешћујући се, да дочекамо и славно Васкрсење Христово. А тиме да удостојимо себе да и ми после Васкрсења нашега наследимо Живот Вечни и да тамо са свима Светима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.“

 


[1]

[2] Mт. 3, 2

[3]