Беседа на монашењу у манастиру Сочаница. Усековање главе Светог Јована Крститеља 2008. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„…Вечерас су Црква Божија, и овај манастир, и цео наш народ, добили нова три молитвеника пред престолом Божјим који ће се молити не само за себе, не само за братију овога манастира, не само за своје сроднике и пријатеље, него за цео наш православни, многострадални народ српски, посебно онај на Косову и Метохији који страда у последње време као што је страдао и кроз сву своју историју. Али, без обзира на невоље, на страдања, на искушења кроз која пролазимо, наш народ је био и остао крстоносни и богоносни народ који зна ради чега страда, да страда ради вере своје, вере православне и ради имена свога српскога. Јер сви осећамо да смо потомци Светога Саве, Светог Кнеза Лазара, Светог Николаја Жичког, Светог Јустина Ћелијског и осталих угодника из рода нашега…“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У време оно, браћо и сестре, пре две хиљаде и више година, када се у пустињи Јудејској појавио необичан пророк, Свети Јован Претеча, необичног лика и изгледа, необичне одеће на себи јер је имао само хаљину од камиље длаке и кожни појас око себе, сав зарастао у браду и косу, цео народ из Јудеје, из Јерусалима, похрлио је тада у пустињу да види тога необичнога човека и да чује његове речи, његове поуке али и његове прекоре.

Јер то је била мисија пророка Божјих – да свој народ опомињу, да их упућују на вршење заповести Божјих. Зато пророци често пута нису били омиљени у своме народу јер они нису хвалили мане свога народа него их изобличавали. Тако и Свети Јован Претеча није дошао тамо да их похваљује за оно што они раде него да их изобличава и тиме покреће на покајање. Зато је своју проповед за истину и борбу за истину платио и својим животом.

Како тада тако и данас, пустиња је постала оно место где најлепши цветови узрастају у Царство Божје. Некада пустиња Јудејска, Јорданска, па пустиња Eгипатска, па пустиња Tиваидска, па пустиња Свете Горе, па пустиње у нашој земљи српској, тамо где су просијали наши највећи подвижници и духовници, и овај наш манастир овде посваћен управо томе необичном човеку и пророку Светом Јовану Претечи, и он је до јуче био непозната пустиња где је ретко ко навраћао, ретко ко долазио у њу, али ево од пре неколико година за ту пустињу сазнали су многи.

Многи у њу долазе али многи у њој и остају, остају да би се посветили Богу, да би живот свој управили оним стопама којима је Свети Јован Претеча ишао и које је он проповедао. И не само он, него и многи монаси у историји цркве Божије и току две хиљаде година. Дакле, и данас има оних младих душа у народу нашем који чују глас Господњи који позива: “Ко хоће за мном да иде да се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном!“ Дакле, још увек имамо тих младих душа жедних и жељних Бога живога, који остављају свет и све у свету, остављају своје школе, своје факултете, остављају своје каријере, своју будућност коју су могли имати на разним местима у светском животу и долазе у ову пустињу сочајничку и у многе друге наше пустиње и манастире где себе посвећују Богу на службу.

Ево, и овога вечера, уочи празника Светога Јована Претече, Усековања, у овој пустињи сабрао се велики број народа који су дошли, не само да прославимо тај предивни празник и угодника Божјега, него и да присуствују овој величанственој сцени, овој слици када три млада човека из нашега народа полажу завет монашки пред Богом, пред Анђелима, пред светитељима и пред земаљском црквом и посвећују себе на службу Богу, дакле, на службу оним идеалима, оним вредностима којима је и за које је и Свети Јован Претеча живео и живот свој положио. Чули сте завете које су они положили, завете монашке. Нису ни мало лаки, браћо и сестре. То знају и ова три монаха нова, али у смирењу своме они знају да се не могу уздати у себе, у своју снагу, у своје способности људске, и да ће они то својом моћи, својом снагом испунити. Зато су на свако питање са смирењем одговарали: “Да, али с Божјом помоћи“, свесни речи Христових: “ Без мене не можете чинити ништа“. И они знају да без Божје помоћи, ово што су они обећали вечерас пред свима нама, да они као људи не би били у стању да то испуне, али оно што је људима немогуће Богу је све могуће и њима је могуће уз помоћ Божју, уз благодат Божју и помоћ светитеља чија су имена вечерас добили и која ће носити целог живота свога.

Вечерас су Црква Божија, и овај манастир, и цео наш народ, добили нова три молитвеника пред престолом Божјим који ће се молити не само за себе, не само за братију овога манастира, не само за своје сроднике и пријатеље, него за цео наш православни, многострадални народ српски, посебно онај на Косову и Метохији који страда у последње време као што је страдао и кроз сву своју историју. Али, без обзира на невоље, на страдања, на искушења кроз која пролазимо, наш народ је био и остао крстоносни и богоносни народ који зна ради чега страда, да страда ради вере своје, вере православне и ради имена свога српскога. Јер сви осећамо да смо потомци Светога Саве, Светог Кнеза Лазара, Светог Николаја Жичког, Светог Јустина Ћелијског и осталих угодника из рода нашега.

Нека би Бог молитвама угодника својих из рода нашега и пре свега молитвама Светог Јована Претече, Пресвете Богородице и осталих угодника Божијих, да би нам Господ и нама и нашим новим монасима даровао снаге да издржимо на овом путу Божјем којим смо кренули, којим идемо, да би смо завршили свој живот овде на земљи богоугодно онако као што Бог очекује, као што су наши свети преци живели, да би смо и ми када пођемо одавде били удостојени да нас Господ прими у Царство Своје Небеско да тамо и ми са свима светима, Анђелима и угодницима Божјим, да и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.

Нека је срећна и Богом благословена вечерашња слава овоме манастиру, оцу Јовану, старешини, његовој братији и свима вама, браћо и сестре, који сте дошли на ово наше вечерашње и сутрашње славље. Нека Господ све вас благослови и дарује све оно што је потребно за спасење и живот вечни. Амин.