Беседа владике Артемија на монашењу, бденије, Мала Госпојина 1995. год., манастир Зочиште

Print Friendly, PDF & Email
„Око нас је свуда тама, пала је ноћ. Цео наш народ је обузет тим мраком и том тамом, а само на неким, неким местима светлуца по једна мала светлост. То су православни манастири где су сабране овчице Божије које даноноћно сузним молитвама својим вапију Господу за себе и за свој народ.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Нека је благословен Бог који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. То су речи, браћо и сестре, оци драги, то су речи Светог Јеванђеља Христовога, које нам говори шта је воља Божија у односу на цео свет. Бог, заиста, има толику љубав и жели да спаси све људе и свакога човека али, авај, људи то не желе и често пута они ту вољу Божију ниподаштавају и одбацују. Зато је на другом месту речено да је много званих али је мало изабраних. Међу оним многим званима, то је исто као да каже Господ: „Сви су позвани“, али је мало оних који се одазивају. Христово стадо од његовога времена до данас увек је било мало стадо коме је Он, знајући шта нас све чека у овоме свету, унапред упутио речи утехе и охрабрења: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“. Ето, то мало стадо које се одазвало на позив свога Створитеља и Спаситеља, то мало стадо се налази у малим торовима, у тзв. манастирима православним широм православних земаља.

Овај манастир, овде, у коме се налазимо, и он је у себе сабрао једно мало стадо Божије, стадо које се труди да слуша глас Пастира свога и да га следује. То стадо вечерас је обогаћено за једну Божију овчицу јер вечерас овде, пред свима нама, извршила се велика и чудесна тајна Божија. Један млад човек који је у животу имао много перспектива других, он се одлучио и изабрао да следује Господа Христа узевши крст Његов на раме своје и да се придружи овом овде маломе стаду у пустињи овој метохијској, да би својим молитвама, својим трудовима и својим талентом који му је Бог подарио служио Господу своме и роду своме.

У току овога светога чина дошла ми је једна мисао – не могу а да је не кажем. Око нас је свуда тама, пала је ноћ. Цео наш народ је обузет тим мраком и том тамом, а само на неким, неким местима светлуца по једна мала светлост. То су православни манастири где су сабране овчице Божије које даноноћно сузним молитвама својим вапију Господу за себе и за свој народ. Једна од тих светлих тачака јесте и овај манастир, вечерас овде, манастир посвећен Светим Врачима Козми и Дамјану и, заиста, и ова светлост овде подсећа нас на то да је то једна светла тачка у општој помрчини нашега народа.

Нека би дао Бог молитвама пресвете Владичице наше Богородице, чије рођење сутра славимо, да Господ упали што више оваквих светлосних тачака у нашем народу, да пробуди што више младих душа, да им отвори уши срца да чују овај позив Господњи и да се одазову на њега. Јер, само ако се наш народ у целини врати Богу своме кроз покајање, а то је управо монашки пут, пут покајања и подвига, ако народ наш нађе тај пут, онда је нашао пут спасења. Ако, не дај Боже, остане у мраку и не види ове светле тачке које му тај пут осветљавају, онда, бојим се, да је са свима нама и са нашим народом дошао крај.

Оче Фотије, добио си вечерас новога Анђела чувара, једнога си добио на крштењу, а вечерас, на монашењу, добио си другога. То је велико светило Цркве православне, патријарх цариградски, Свети Фотије, који је борио се и штитио Веру Православну. Али, исто тако, то име носио је један човек који, такође, може да се сматра великим борцем за истину православља, то је Фотије Кондоглу, у Грчкој крајем прошлога века и почетком овога, који је почео изнова да проповеда истину православне иконе, византијске иконе. Јер, не само код нас него и у Грчкој, за време робовања Турскога заборавио се појам праве иконе продрла је ренесанса у Грчку са запада и тај неправославни дух прочео је да се шири свуда по православљу. Фотије Кондоглу је први који је схватио значај православне византијске иконе и он је и сликао и писао о томе а, ето, и теби је Бог даровао тај таленат, таленат иконописца, па, уједно, моли се и томе новоме Фотију, Фотију иконописцу који се борио и проширио истину православне иконе и, Богу хвала, та његова проповед заживела је на многим местима у Грчкој, на Светој Гори, али и овде, у нашем народу јер све више и више је оних манастира и појединаца који се баве сликањем православне византијске иконе. То нека буде твоја проповед. Прва ће бити проповед твој живот јер, како рекосмо, тако да се светли светлост твоја пред људима, твојим животом да проповедаш ону истину којој си пришао и за којом си пошао, а друга твоја проповед, која ће тебе надживети, биће твоје православне иконе.

Нека би Господ благословио овај данашњи дан и ово благословено вече и овај манастир и све наше манастире где се сабирају побожне и тихе овчице Божије, нека би преко њих благословио Господ и цео наш народ да изађе из овога тунела мрака на светлост дана, да би у светлости угледао светлост Божју и славио Оца и Сина и Светога Духа кроза све будуће векове и сву вечност. Амин