Беседа владике Артемија на празник Светих апостола Петра и Павла у манастиру Црна Река 1994. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Нека би дао Бог да ове речи Јеванђеља Христовога дођу у срце наше а не само у уши наше, да примимо у срце наше, да се покајемо за грехе своје, да живимо убудуће онако као што је Богу мило и драго и као што су наши славни и свети преци живели. Само тада и само тако ми ћемо се моћи називати њиховим потомцима.

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Нека је срећна и Богом благословена, браћо и сестре, данашња Слава и празник овога нашега старога манастира! Нека је срећна Слава игуману овога манастира и његовој братији, као и свима вама који сте дошли из близа и далека да, заједно са нама, учествујете у прослављању великих угодника Божијих и светитеља, светих апостола Петра и Павла.

Ми се сваке године овде састајемо на данашњи дан, молимо се Богу и учимо се Закону Божјем, слушамо науку Божју овде из Јеванђеља, из Апостола, из ових дивних песама које се певају у њихову част, и долазимо овде да принесемо Богу своје молитве за себе, најпре за своје сроднике и пријатеље, за цео наш православни и српски народ. Тако и ове године, браћо и сестре, иако нам време није наклоњено и киша пада напољу, ви нисте жалили труда ни напора да, ипак, дођете овде да заједнички прославимо и захвалимо Богу на великоме дару што нам је дао ова два велика светилника Васељене Божје, да нам показују пут како треба да живимо, шта да радимо, у шта да верујемо да бисмо постигли циљ свога назначења и свога постојања.

Свети апостоли Петар и Павле називају се првоврховним апостолима зато што су они били најревноснији у ширењу Јеванђеља Христовога. Апостол Петар је био обичан галилејски рибар, дакле, прост, необразован човек, а Павле је био школован човек. Па, ипак, њих двојица, независно шта је ко имао од образовања, они су се потрудили према Сили Божјој која је у њима обитавала и пронели су светлост Јеванђеља Христовога по целоме свету до крајева Васељене. Та светлост Јеванђеља Христовога обасјала је и наш православни српски народ пре више од хиљаду година и ми смо од тада увршћени у ред хришћанских народа, у ред слугу Божјих који животом својим и трудом својим показујемо да смо Његови следбеници.

Ми смо у нашем народу имали и своје домаће апостоле. Имали смо Свете Кирила и Методија који су Јеванђеље Христово превели на наш, словенски, језик и проповедали на народу разумљивом језику. После тога имали смо светитеља Саву, па онда Светог кнеза Лазара и остале наше дивне свете претке и учитеље који су нам проповедали исто оно што су учили апостоли Петар и Павле.

И данас, браћо и сестре, наша Света Црква нема неку другу науку, не проповеда другога некога циља до онога којег су проповедали свети апостоли, а то је да живимо по Закону Божјем, да испуњавамо заповести Божје, да верујемо у Господа Христа, као Сина Божјега, и том вером и животом по тој вери да се спасавамо.

Нека би дао Бог и данашњи свети првоврховни апостоли да ова светлост Јеванђеља христовога обасја и оне у нашем роду који су још помрачени разним идеологијама и безбожништвом атеизма и комунизма, да сви дођемо у познање истине, да сви дођу у познање Сина Божјега јер без тога знања, без тога пута који су апостоли проповедали, показали, нема нам изласка из ових невоља и ових страдања у којима се налазимо.

Данас се овај празник празнује свечано у свим храмовима где год православни хришћани живе и где православни Срби данас бораве и свуда се ова иста проповед проповеда и ове исте речи се упућују свима народима, целоме нашем, дакле, народу.

Нека би дао Бог да ове речи Јеванђеља Христовога дођу у срце наше а не само у уши наше, да примимо у срце наше, да се покајемо за грехе своје, да живимо убудуће онако као што је Богу мило и драго и као што су наши славни и свети преци живели. Само тада и само тако ми ћемо се моћи називати њиховим потомцима.