Беседа владике Артемија у манастиру Кончул поводом монашења на Малу Госпојину 2002. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Вечерас радост је велика и овога манастира, посвећеног Светоме Николи, који је преко три стотине година био у праху и пепелу у рушевинама, а, ето, од пре две године он је поново постао упаљено кандило пред престолом Божјим, поново је постао жива ћелија Цркве Божје на Земљи, у којој се име Божје слави дан и ноћ. И ова монашења вечерас доказ су да оно што је Божије не може бити ни уништено ни заборављено.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Данас је, браћо и сестре, овај храм најсличнији небу, јер данас овде, са нама, присутно је цело небо, сам Господ наш Исух Христос са Пречистом Мајком Својом, чији празник рођења данас славимо, са светим анђелима и арханђелима и са свима светима. Присутни су овде и радују се заједно са нама радошћу неисказаном, јер је Господ рекао да велика радост бива на Небу за једнога грешника који се каје. Та радост је већа за једнога грешника који се каје него за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.

Па, ево, вечерас били смо сведоци шта значи покајање. Ове две богољубиве душе које су оставиле свет и све у свету, своје сроднике, своје пријатеље, своје школе, своја занимања, узели крст Христов и кренули за Њим ради Царства Небескога, ради спасења душе своје. Видели сте и симбол покајања, како распрострте пред Господом леже на земљи у знак смирења и покајања пред Богом. Господ који је рекао да неће никога одбацити који му са вером приступа, нема сумње, примио је њихово покајање и пригрлио и уврстио у Своје изабрано стадо. Вечерас радост је велика и овога манастира, посвећеног Светоме Николи, који је преко три стотине година био у праху и пепелу у рушевинама, а, ето, од пре две године он је поново постао упаљено кандило пред престолом Божјим, поново је постао жива ћелија Цркве Божје на Земљи, у којој се име Божје слави дан и ноћ. И ова монашења вечерас доказ су да оно што је Божије не може бити ни уништено ни заборављено. Пре неколико дана био сам на месту где је нађена црква из петога века, на врху планине, затрпана, невидљива, али сачувана у души побожног народа и у свести народној да је то свето место. Народ је ту долазио, палио свеће и шапутао своје молитве, уверен да Господ то чује. Пре пет година, по предању народноме, ту је откопана црква и показало се да оно што је Божије не може бити ни изгубљено ни заборављено. Тако је и са овим нашим манастиром Светога Николе овде, који нас већ две и по године сабира свакога празника, сваке недеље и свакога дана, а посебно вечерас, на дан празника Свете Богородице која је од пре рођења била посвећена Богу и изабрана од Бога да постане Мајка Сина Божјега а Спаситеља нашега, Господа Исуса Христа. Данас је Њено име прослављано широм целога света, где год има православних душа, али мало је места која су завршила славље на овај начин као што се десило у овоме манастиру, јер ове две сестре наше које су вечерас примиле монашки чин, оне су се определиле да крену путем Богоматере, да крену путем Сина Њенога, Господа Христа и да даље живе под Њеним омофором, под Њеном заштитом. Али, пут на који су кренуле ове младе сестре, одвојивши се од свега онога што их је у свету очекивало, видели сте да тај пут није ни мало лак, чули сте завете које су положиле, то, заиста, човек сам својим силама и својим моћима није у стању да испуни. Тога су свесне и ове сестре овде наше. Зато су и одговарале на свако питање да, уздајући се у помоћ Божју, да ће се трудити да то испуне. Али, поред помоћи Божје, њима су потребне и наше молитве, свих нас, свих оних који су овде присутни и оних који нису присутни, да се и ми молимо Богу за њих, да их Господ укрепи, да им дарује духовне и телесне снаге да истрају на овоме путу ускоме и тесноме, којим су кренуле ка Царству Божјем. А оне, исто тако, примиле су обавезу вечерас да се целога живота моле, не само за себе, не само за своје телесне сроднике, него и за све нас. Отуда је и радост наша велика јер Црква света православна, Црква светосавска добила је у њима нове молитвенице пред престолом Божјим да би Господ ради молитава свих светих Својих и свих оних који Му усрдно служе, погледао на род наш, на народ наш српски многогрешни и многострадални, да нас пробуди из летаргичног сна греха, безбожности, привезаности за земљу, да бисмо могли подићи очи своје к` Небу и видети који је пут тај који нас води стопама Светога Саве, Светога архиепископа Данила Трећег који је овде, такође, замонашен, и осталих наших угодника из рода нашега да бисмо и ми, када пођемо одавде, са ове Земље, из ове долине плача, да бисмо се и ми са њима заједно нашли у Царству Христовоме да тамо са светим анђелима и арханђелима и са свима светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.