Беседа владике Артемија у манастиру Кончул на манастирску славу 22. 9. 2002. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Зато, браћо и сестре, ако себе називамо именом Христовим, ако смо хришћани православни, ако се крстимо Крстом Часним, онда и крст наш животни да носимо у име Господа Христа, да ходимо за Њим вером, да испуњавамо Божје заповести, да живимо по Јеванђељу Христовоме, да исповедамо грехе своје као онај покајани разбојник, е да би наш крст био спасоносан за нас.“

Данас благодат Светога Духа нас сабра, каже ова дивна песма на сечењу колача. Сабра нас са разних страна, из разних места, из разних градова и села, сабра нас благодат Светога Духа у овај храм Божији манастира Кончула који је посвећем светом оцу нашем Николају Мирликијском Чудотворцу. Сабра нас благодат Светоха Духа данас да прославимо онај дан када је пре више од стотину година овај храм обновљен, када је поново освећен и када је почео да служи својој намени ради којега је и саздан пре више од осам стотина година. Али смо се сабрали да прославимо и онај дан од пре две године када је овај манастир, после више од три стотине година проведених у рушевинама затрпан земљом и прашином, када је поново васкркрсао као манастир и примио сестринство у себе, које овде живи, које се свакодневно Богу моли и које служи у славу Божју а на добро наше Свете Цркве и нашега народа. Сабрали смо се данас, браћо и сестре, како каже ова песма, узевши крст свој и говоримо: Благословен који иде у име Господње. А Свети апостол Павле у данашњем одељку који се чита на Светој Литургији такође говори о крсту, о крсту Господњем јер вели: „Нећу да знам ништа у животу осим крста Господњег“, јер је крст Господњи симбол спасења нашега и оруђе нашега спасења. Будући да је Господ Христос, пострадавши на крсту, својом невином и драговољном жртвом, приневши себе за цео род људски, извршио спасење наше. Од тада је крст постао сила и знамење и постао је спасење оних који се Часним Крстом крсте, али исто тако, браћо и сестре, када каже ова дивна песма да узевши крст свој не вели да смо узели крст Христов, него свој крст. Зашто не Христов? Зато што је крст Христов претежак за наша слаба и немоћна људска плећа, него смо узели сваки свој крст и, носећи њега, идемо за Господом Христом онако као што је Он и рекао: „Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде замном.“ Није Господ рекао да узмемо Његов крст него сваки свој крст да узмемо, а крст свакога појединца, свакога човека, то је животни крст, оно што нас у животу сналази по промислу Божјем или по допуштењу Божјем. То су страдања, то су невоље, то су патње, то су болести. Све је то крст наш који, ако га носимо у име Христово, ако идемо за Господом Христом, онда тај наш крст није тежак и можемо да га носимо. Али, ако у Бога не верујемо, ако за Христа не знамо, ако не желимо за Њим да идемо, онда је тај животни крст претежак за наша људска плећа. Нема човека без крста, и тело људско је крст – када се рашире руке имамо изображен прави крст. Дакле, веровали ми у Господа Христа или не, ми морамо носити свој крст, своју бригу, своја страдања, своје невоље кроз живот. И они који у Бога не верују, и они страдају, и они болују, и они трпе разне невоље, као на Голготи што је било три крста, један Христов, један крст покајаног разбојника и један крст непокајаног разбојника. Онај крст Христов је спасоносан за све људе. Онај крст покајаног разбојника који је на крсту схватио да је Исус Христос Син Божији и исповедио га, он је спасоносан само за њега био, јер је том вером што је исповедио у Господа Христа он је достигао у спасење и дпживео је да чује, први да чује оне блажене речи: „Заиста ти кажем, данас ћеш самном бити у рају“. Али има и онај трећи крст другога разбојника који, уместо да је спознао истину и признао да страда за своја злодела, он је хулио на Господа Христа. Ето, и он је био на крсту, и он је имао свој крст али тај крст његов није спасоносан ни за кога, па ни за њега самога. Зато, браћо и сестре, ако себе називамо именом Христовим, ако смо хришћани православни, ако се крстимо Крстом Часним, онда и крст наш животни да носимо у име Господа Христа, да ходимо за Њим вером, да испуњавамо Божје заповести, да живимо по Јеванђељу Христовоме, да исповедамо грехе своје као онај покајани разбојник, е да би наш крст био спасоносан за нас. То је, браћо и сестре, поука данашњег Светог Јеванђеља, то је поука Крста Часнога и ове дивне песме која се много пута у току године пева и у храму Божјем али и у нашим домовима.

Нека би Господ, молитвама Пресвете Богородице чији смо празник јуче прославили и Светога оца нашег Николаја у чијем се дому, ево, налазимо, нека би Господ погледао мислостиво на све нас овде сабране, на све наше сроднике и пријатеље, на цео наш православни српски народ, да нас пробуди из сна греховнога, да нас позове на пут покајања, да нађемо онај пут који су наши славни и свети преци трасирали и којим су ишли они у животу своме, носећи крст свој, да и ми кренемо тим путем, путем Светога Саве, Светог Симеона Немање, Светог кнеза Лазара, Светог владике Николаја, оца јустина и осталих наших славних и светих предака, да тој вери њиховој, да томе путу јеванђелском учимо нашу децу и нашу омладину јер, по оној народној, на млађима свет остаје.

Видим, данас овде су углавном одрасле главе али мало видим деце и омладине. Можда ће они доћи на сабор али их нема на Литургији. Нема их на молитви, и не само данас, него и обичним недељама и празницима. Запитајмо се, родитељи, где су наша деца, где је наша омладина, на који смо их пут то ми послали, куда су их упутили, шта ће наћи на томе путу, да ли спасење душе своје или вечну погибао. Знајте да ми, родитељи, одговарамо за душе наше деце а не само за њихова тела, да ли су ухрањена, да ли су добро одевена, да ли су огрејана, да ли су окупана, него, пре свега, одговарамо за њихове душе, да ли смо душе њихове нахранили речју Божјом, да ли смо их научили науци Божјој, да ли знају деца наша да се прекрсте. То је дужност родитеља, а не само да га роди и упути у свет, на разна беспућа која овај свет данашњи нуди младом поколењу.

Нека би Господ погледао милостиво на нас, све нас призвао к себи, упутио на прави пут спасења да би, када пођемо одавде и ми, нашли се у Царству Христовоме, где се налазе наши славни свети преци, да са њима и са свима светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин.

Нека је сретна и Богом благословена данашња слава.

И још једно обавештење, браћо и сестре. Прошле године домаћин за ову славу данас, јавио се, то је био Ранко Јокић из Пећи, јер је обичај да сваке године, поред манастира, и неко од верника учествује у припремању колача и ове славе. Да ли има неко да се прима за идућу годину да се постара као што се Ранко ове године постарао? Ако има неко, нека се јави. Јавља се Милан Цатић, такође из Пећи, привремено расељено лице, али није од Бога удаљен него је остао са Богом и са Црквом својом и нека је сретно и благословено!

А сада, браћо и сестре, када примимо нафору изаћи ћемо мало из цркве и у пола једанаест биће организовано саборно венчање за оне који су се за данас за то припремили а који то нису благовремено урадили онда када су ступили, да ли у брак, не могу то да кажем, него у заједничко живљење, јер брака без благослова Цркве нема. Према томе, обавиће се данас то саборно венчање а ако има још оних који нису венчани нека се припреме за неку другу прилику када буду свештеници најавили јер без црквеног благослова, ко није венчан у Цркви не може да се назива ни хришћанином, не може никада да се причести у животу своме, него живи далеко од Бога, далеко од Цркве, макар колико он мислио да је на правом путу. Нека је сретно и благословено онима који данас буду венчани а и онима који се на то одлуче видећи како је то данас овде лепо организовано. Хвала.