Беседа владике Артемија у недељу XII по Духовима у манастиру Грачаница 2002. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„…А ми данас, шта имамо на првоме месту, ми, данашњи Срби? Да ли нам је Господ Христос увек на првоме месту, да ли нешто важније сматрамо од Њега, да ли нешто претпостављамо Господу Христу? Тешко би се рекло да је за наш народ данас, гледано у целини, Господ Христос на првоме месту. Многима је политика на првоме месту, многима је богатство на првоме месту, многима су деца на првоме месту, а не Господ Христос. За такве Господ има одговор у данашњем Јеванђељу: Заиста вам кажем, тешко је таквима ући у Царство Небеско. Лакше је и камили проћи кроз иглене уши него ономе ко било шта земаљско привремено и пролазно претпоставља Господу Христу, да уђе у Царство Небеско. То је дивна поука данашњег Светог Јеванђеља, браћо и сестре, поука која је упућена и свима нама и свима људима до краја века и света. Свима је речено Држи заповести, свима је речено Љуби ближњега свога, свима је речено Хајде замном, јер једино онај који иде у животу овоме за Господом Христом, он ће од Њега и добити живот вечни и наћи ће се у Царству Небескоме, где се и сви славни наши свети преци и сви светитељи Божији налазе….“

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Живот човека у овоме свету, браћо и сестре, окружен је многим стварима, многим догађајима за које човек нема одговор и зато сваки дан човек постави себи и другоме ко зна колико питања зашто је ово овако, зашто је оно онако. На сва та питања која човек поставља целога живота себи и другима око себе људима јесу питања која се тичу земаљских ствари, пролазних ствари, небитних ствари за наш живот вечни. А, гле, данас у Светом Јеванђељу говори се о једном питању које постави неки младић Господу Христу, питању које најважније и једино важно за свакога човека у овоме свету: Учитељу благи, шта да чиним да добијем живот вечни? То је то најважније питање, једино питање које је достојно човека.

Човек у овоме животу и у овоме свету окружен је страдањима, окружен је невољама, окружен је смрћу. Куда се год окрене, види гробља око себе, види лешеве, види смрт и често се са њом сусреће лицем у лице. И онда, шта преостаје човеку него да завапи Господу Христу: Шда да чиним да добијем живот вечни? Јер, овај живот на земљи није циљ стварања човека. Није Бог створио човека да проживи на овој земљи педесет, осамдесет или сто година па да га нестане. Створен је човек за живот вечни. Али, шта да чинимо у овоме животу да бисмо добили живот вечни? То је то питање које младић упути Господу Христу, не као Господу и Спаситељу и Сину Божјем јер тада још није било људима познато тачно ко је Господ Христос. Зато Му се обраћа као једном веома необичном учитељу, и то учитељу који је добар, који је благ. Он је слушао Науку Христову и он је видео дела Његова, видео је да само добро чини. Зато Му прилази и пита Га: Учитељу добри, шта да чиним да добијем живот вечни? Господ му не даје директан одговор него га благо прекорева и каже му: Што ме зовеш добрим? Нико није добар осим јединога Бога. То јест, ако ме сматраш само за учитеља, ако ме сматраш само за човека, онда мени не приликује тај епитет добри или благи, и још, ако се обраћаш мени као обичном учитељу, као обичном човеку, ја ти не могу дати живот вечни, али ако прилазиш мени као Господу, као ономе који јесте живот вечни, који има живот вечни, е онда треба чинити оно што је Бог заповедио. И Господ му индиректно одговара шта да чини да добије живот вечни: Држи заповести, не уби, не укради, не чини прељубе, поштуј оца свога и матер своју и љуби ближњега свога као самога себе. Није Господ овде набројао свих десет Божјих заповести, али је набројао неке од њих које, ако човек држи, заслужиће живот вечни. Младић, очигледно, био је из честите породице и одговори Христу: Ја сам то све од младости моје држао, него осећам да то није довољно. Шта ми још недостаје, шта ми још фали да добијем живот вечни? И онда Господ му каже: Ако хоћеш савршен да будеш онда продај сво имање своје, раздели сиромасима па хајде замном. Хајде замном, јер ја ћу те одвести и увести у живот вечни. Хајде замном јер сам ја живот вечни. Јер, Господ је рекао: Који верује у мене има живот вечни. Не да ће га добити већ га има овде на земљи. Живот вечни почиње са овим животом, у овоме животу, а после телесне смрти одавде само се наставља у Царству Небескоме. Али, младић који је био сигурно и богат, не само лепо васпитан, постаде жалостан, вели Јеванђеље, и отиде. Не одговори ништа Христу, али његова жалост много је говорила. Беше му жао имања свога, да се од њега растави, да га некоме поклони да би добио живот вечни. Дакле, иако је поставио то судбоносно питање и за себе и за све људе свих времена, не беше спреман да испуни оно што је потребно да човек добије живот вечни, а то значи да Христа увек имамо на првом месту, да ништа не стављамо испред Христа, да ништа Христу не претпостављамо, ни оца, ни матер, ни жену, ни децу, ни имање, ни богатство, ни сласти овога света. Ништа у животу човеку не сме бити важније од Господа Христа и, ако тако поступамо, онда, онда заиста идемо за Господом Христом и Он ће нам даровати живот вечни.

Када се каже одреци се свега и хајде замном то не значи да само монаси, који све остављају и крећу путем за Господом Христом, да се они једини спасавају. Спасавају се и сви ови људи и верници који Господа Христа имају на првом месту у своме животу, који у Њега верују, не као у доброга учитеља него као у Сина Божјега и Бога, који има живот вечни и који може дати живот вечни, ко није срце своје привезао за земаљско благо, који схвата да је и богатство човеку дато, не само да га он користи у своје себичне сврхе за своја уживања, него и за помоћ другима, невољнима и сиромашнима око себе. Тако су ради, тако су разумели Јеванђеље Христово, па и ову дивну поуку Господњу, тако су схватили наши славни и свети преци, цареви и краљеви, кнезови, велможе, који су имали велико богатство али га нису трошили само на себе, како каже народна песма, него градећи здужбине, помажући другима, хранећи сиромашне и бедне и чинећи добро свакоме, показујући тиме љубав према ближњему: И љуби ближњега свога као самога себе, рече господ на крају овоме младићу. То су наши славни преци чинили. Иако су имали велико богатство они су се удостојили Царства Небескога јер су га правилно употребљавали.

А ми данас, шта имамо на првоме месту, ми, данашњи Срби? Да ли нам је Господ Христос увек на првоме месту, да ли нешто важније сматрамо од Њега, да ли нешто претпостављамо Господу Христу? Тешко би се рекло да је за наш народ данас, гледано у целини, Господ Христос на првоме месту. Многима је политика на првоме месту, многима је богатство на првоме месту, многима су деца на првоме месту, а не Господ Христос. За такве Господ има одговор у данашњем Јеванђељу: Заиста вам кажем, тешко је таквима ући у Царство Небеско. Лакше је и камили проћи кроз иглене уши него ономе ко било шта земаљско привремено и пролазно претпоставља Господу Христу, да уђе у Царство Небеско. То је дивна поука данашњег Светог Јеванђеља, браћо и сестре, поука која је упућена и свима нама и свима људима до краја века и света. Свима је речено Држи заповести, свима је речено Љуби ближњега свога, свима је речено Хајде замном, јер једино онај који иде у животу овоме за Господом Христом, он ће од Њега и добити живот вечни и наћи ће се у Царству Небескоме, где се и сви славни наши свети преци и сви светитељи Божији налазе.

Нека би дао Бог да и ми у животу своме нађемо свој пут, поставимо то судбоносно питање и добијемо од Господа Христа тај одговор шта да чинимо да добијемо живот вечни да бисмо у Царству Небескоме увек кроз све векове и сву вечност славили Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.