Беседа владике Артемија приликом монашења у манастиру Дубоки Поток – 16. октобар 2003.

Print Friendly, PDF & Email

„И данас, на почетку трећега миленијума, када људи вођени својим умом а много више својом гордошћу освајају Васиону, освајају небеска тела, Месец, Марс и остале планете нашег Система, дотле прави богомољци, праве слуге Христове, одлазе у пустињу да тамо у тишини и миру служе Богу своме. Данас, када је свет огрезао у материјализам, у идолопоклонство разне врсте, када је заузет само уживањима и сладостима овога света, ево, Бог чини чуда и у таквоме свету проналази оне душе које су гладне и жедне Бога живога. У њима пали искру љубави Божје, у њихово срце допире глас Господњи: Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе о и узме крст свој и иде замном. Таквих у наше време, Богу хвала, није мало.“

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево нас, браћо и сестре, сабраних у овоме светом Божјем храму на ово духовно славље овога братства, овога манастира и свих нас овде сабраних, јер овде вечерас, у овој планини, у овој малој цркви, подсећамо на прве хришћане из првих векова када су се сакупљали по катакомбама, по пећинама и рупама земаљским и тамо у миру узносили молитве своје Богу, јер по градовима, по селима владали су гонитељи Христа и његових верника. И ми данас налазимо се у сличним условима и приликама. Зато се и сабирамо по нашим светињама, по нашим манастирима удаљеним од света, удаљеним од насеља јер овде, у тој тишини и миру обитава Бог и благодат Божја. Исто онако када је Свети Илија био на гори Хориву и тамо прво наишла страшна олуја и ветар, Бог не беше у том вихору и бури. Онда се затресла планина на којој је био пророк, али Бог не беше ни у трусу. Најзад, тихи поветарац осетио се и Бог беше у томе тихом поветарцу. Сила Божја се у немоћи показује сасвим, каже Свето писмо.

И данас, на почетку трећега миленијума, када људи вођени својим умом а много више својом гордошћу освајају Васиону, освајају небеска тела, Месец, Марс и остале планете нашег Система, дотле прави богомољци, праве слуге Христове, одлазе у пустињу да тамо у тишини и миру служе Богу своме. Данас, када је свет огрезао у материјализам, у идолопоклонство разне врсте, када је заузет само уживањима и сладостима овога света, ево, Бог чини чуда и у таквоме свету проналази оне душе које су гладне и жедне Бога живога. У њима пали искру љубави Божје, у њихово срце допире глас Господњи: Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе о и узме крст свој и иде замном. Таквих у наше време, Богу хвала, није мало.

Вечерас, присуствовали смо једноме таквоме чину јер овај брат пред нама, до скора брат Небојша а од сада отац Никанор, јесте један од тих ретких који се одазвао на позив Божији, узео крст Господњи и кренуо за Њим да Му служи целога живота свога и целим бићем својим, да принесе себе на жртву Богу, угодну и миомирисну, као што смо чули у дивним молитвама вечерас. Он је вечерас добио новога анђела чувара, добио је Светог Никанора који ће га од сада штитити и коме ће се он молити, а Свети Никанор његове молитве примати и износити пред Престо Божји. Отац Никанор је положио завете монашке, чули сте какве, ни мало лаке. Човек својим силама, својим моћима, није у стању то да изврши, али уз помоћ Божју, уз помоћ благодати Божије која немоћи укрепљује и болести наше исцељује, могуће је то извршити. Доказ: стотине и хиљаде монаха у историји Цркве за две хиљаде година који су тај завет полагали, који су тај завет испунили уз помоћ Божју и уврстили се у ред изабраника Божјих које је Бог прославио и на Небу и на земљи. Погледајте само календар, колико и колико тамо има имена оних који су овим путем прошли, а много, много више, само Богу познат је број оних који нису успели да уђу у календар јер тада би календар био књига од хиљаде и хиљаде страница. Али зато, иако нису у календару, они су у књизи живота записаној на Небесима, они су у Царству Христовоме и тамо се моле Богу за нас, а ми овде, још на земљи, молимо се Богу али молимо се и њима јер су њихове молитве јаче и моћније пред Богом, да се они за нас моле. Та међусобна молитва, та љубав која нас повезује чини да је Црква Божија непобедива у овоме свету. Та сила љубави, та сила молитве чини да је Црква једна јер је једна глава Господ Христос, један је Дух Свети, једна вера, једно крштење, једно Царство Небеско за све оне који желе и труде се на своме спасењу, не само за монахе, не само за свештенике, него и за све хришћане, за све људе ради којих је Господ пострадао овде на земљи.

Нека би Господ примио вечерашње наше молитве и молитве Светих бесребреника, чудотвораца Козме и Дамјана и Светога Никанора Преподобнога да свима нама Господ дарује просветљење ума и срца, да идемо путем заповести Христових, да живимо по Закону Божјем да бисмо, када пођемо одавде, и ми се нашли тамо где се и они сада налазе, у Царству Христовоме, у Царству Небескоме, да тамо са њима и са свима светима славимо и ми Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.