„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Данас је Небо сишло на земљу, браћо и сестре. Овде, у овоме светоме храму, где смо сабрани да прославимо свете угоднике Божије, свете враче бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, вечерас је присутно цело Небо. Чули сте у оним дивним молитвама да је овде присутан сам Господ Исус Христос са Пресветом Мајком Својом, са светим анђелима и свима светима. Данас, радујемо се ми, овде сабрани али радује се и цело Небо јер је Господ рекао једном приликом да већа радост бива на Небу за једнога грешника који се каје него за 99 праведника којима не треба покајање. А вечерас ми смо имали два млада човека, две богочежњиве душе које су кренуле и стале на пут покајања. Кренули су отац Козма и отац Дамјан монашким путем, а монашки живот и монашки пут није ништа друго до једно непрекидно покајање које траје целога живота, јер покајање није само ствар једнога момента, једнога тренутка када дођемо пред свештеника да исповедимо своје грехе. То је непрекидно осећање своје греховности, своје немоћи, своје слабости и, уједно, осећање свемоћи Божије, јер онај који осећа да је слаб тражи помоћ од онога који је јак. Болесник, физички, телесни болесник тражи помоћ од лекара, а грешник тражи помоћ од Бога јер је Бог једини тај Који може ослободити човека од греха, Који му може грехе опростити и Који га може уврстити у ред изабраника Својих…
Вечерас у Јеванђељу, на јутрењу, рече Господ окупљеноме народу: Жетве је много, а жетелаца је мало. Молите се Богу, вели, да Господ изведе посленике своје на жетву своју. И данас у нашем народу много је жетве, велике су потребе у духовним вредностима, у сведочењу Речи Божје, у светлим примерима како се Богу служи, али је мало оних који то могу да одраде у народу. Зато је Бог и призвао ове избранике своје, бртаћу монахе, не само овде у Сопоћанима него и у осталим манастирима широм наше Земље, који оставише свет и све у свету, узеше благи јарам Христов на себе и кренуше попут светих апостола да проповедају Реч Божју, не толико речима колико животом и примерима и мисслим да је та проповед животом и примерима најјача проповед која се може чути данас у роду хиришћанскоме. Тако је било и у прошлим вековима. Један Антоније Велики који је живео у пустињи и посветио живот свој Богу више је пробудио душа и привео Богу него стотине и стотине проповедника који су само језиком проповедали.
И данас ови млади људи, који су оставили свет и кренули за Христом, они ће животом својим сведочити да постоји Бог, да постоји живот вечни, да постоји рај, али да постоји и пакао, а од нас људи зависи шта ћемо изабрати, којим ћемо путем ићи кроз овај живот, да ли ћемо ии за Господом Христом као што је Он позивао, није никога нагонио и наређивао али је све позвао, јер Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине али је и рекао да је много званих а мало изабраних. Од нас зависи хоћемо ли бити у реду, у броју оних изабраних који слушају реч Божју, који слушају заповести Божје и живе по њима, или ћемо бити они који иду својим путем, а тај пут води у пропаст вечни, у муку вечну.