Беседа владике Артемија на монашењу у манастиру Ђурђеви Ступови уочи празника Ђурђиц 2002. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Ово је, заиста, дан којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Нека би Господ умножио овакве дане у роду нашем и у Цркви нашој светој, јер само са повећањем броја оних који се спашавају повећава се број оних који се моле пред Престолом Божјим за род наш који је у задње време много Господа увредио и од Бога се удаљио, да би молитава ради ових слугу својих, ових монаха, ових нових душа које му прилазе, погледао Господ на све нас, на род наш, вратио нас к` Себи, вратио нас нашим прецима, нашим коренима, изворима наше духовности и избавио нас од страдања и невоља кроз које сада пролазимо. Господ је близу свакога онога који му се моли и који му се обраћа. Он је близу и нас и рода нашега и пустио је ова страдања, не да нас истреби него да нас поврати к` Себи и да нас спасе и уведе у Царство Своје Небеско.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Вечерас, браћо и сестре, све моје мисли, све моје речи и сва моја осећања извијају се у неизрециву благодарност Богу за овај моменат који нам је данас даровао. Благодаримо Богу што нас је сабрао овде, на првом прагу земље Србије, у првоме манастиру који је саграђен у земљи Србији, у првој светињи коју је Свети Симеон посветио Светом великомученику Георгију. Благодаримо Богу што нам је даровао ту милост и част да наша генерација буде та која је ову светињу васкрсла из мртвих после више од три стотине година, јер овај манастир беше порушен, беше у праху и пепелу, изгледало је да је за увек ишчезао са лица земље. Али је Дух Божји живео на овоме месту и када зидина није било и тај Дух Божји, као некада што је ушао у кости које је видео пророк Језекиј и кости су оживеле, тако је и овај манастир васкрсао после више од три стотине година.

Благодаримо Богу што је, ето, вечерас овде извршено прво монашење после неколико стотина година. Онда када је изгледало да овде живота више нема, ево, Бог је послао младу братију овде, изабрао је и послао слуге своје овде који су вечарас положили завет Богу, узели Крст Христов на плећа своја и кренули за Њим.

Благодаримо Богу што је упалио ову кулу светиљу, овај светионик на овоме брду са кога се види цела отаџбина наша и који је, светионик тај, привукао вечерас овде браћу и сестре, монахе и монахиње и верне рода нашега из свих крајева наше земље, од Цетиња па до Београда и даље од Београда. Сви смо ми овде вечарас сабрани у једном духу, у једној мисли и у једном осећању. Сећам се овога момента, онога догађаја од пре две хиљаде година када два ученика Христова, Лука и Клеопа, путоваху у једно село далеко од Јерусалима и успут придружи им се трећи путник, кога они не познадоше и који им поче говорити о догађајима који су се тих дана збили у Јерусалиму, о страдању Господа Христа и Његовоме васкрсењу. И када га ти ученици препознаше када преломи хлеб на вечери, подсети их на Тајну вечеру, њима се отворише очи и они Га познадоше да је то њихов Учитељ, али Он тада за њих постаде невидљив. А они говораху један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам је успут говорио и тумачио писмо? Коме овде вечерас, браћо и сестре не гори срце наше од ове благодати Божје и милости Божје која је изливена на ово свето место и на нас овде вечарас сабране? Сви ми осећамо да нам срце наше гори због сусрета са васкрслим овим манастиром Ђурђевих ступова јер он сведочи о васкрсењу Господа Исуса Христа, а васкрсли Господ је, у ствари, тај који чини чуда и данас, после две хиљаде година, као и у време када је земљом ходио и људе учио вечноме животу, Његова је милост та која је приредила вечерас ово дивно славље и ово сабрање наше, Његова је милост што је овде послао младе људе који су по речима Његовим оставили свет и све у свету, родитеље, сроднике, пријатеље, своје школе, своје занате, своју каријеру и узели Крст Господњи и кренули за Њим.

Ово је, заиста, дан којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Нека би Господ умножио овакве дане у роду нашем и у Цркви нашој светој, јер само са повећањем броја оних који се спашавају повећава се број оних који се моле пред Престолом Божјим за род наш који је у задње време много Господа увредио и од Бога се удаљио, да би молитава ради ових слугу својих, ових монаха, ових нових душа које му прилазе, погледао Господ на све нас, на род наш, вратио нас к` Себи, вратио нас нашим прецима, нашим коренима, изворима наше духовности и избавио нас од страдања и невоља кроз које сада пролазимо. Господ је близу свакога онога који му се моли и који му се обраћа. Он је близу и нас и рода нашега и пустио је ова страдања, не да нас истреби него да нас поврати к` Себи и да нас спасе и уведе у Царство Своје Небеско.

Нека би Господ молитвама Светог великомученика Георгија, коме је овај храм посвећен, мајка цркава и манастира у земљи нашој, и молитвама Светог Симеона Мироточивог – ктитора ове свете обитељи, и осталих угодника Божјих из рода нашега, нека би Господ помиловао и спасао све нас и примио нас у Царство Своје да и ми тамо са свима светитељима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.