Беседа владике Артемија у манастиру Ђурђеви Ступови на празник Ђурђиц 2002. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Ђурђеви ступови, до сада, имали су своју главну славу, Ђурђевдан, која се празнује 6. маја по новом календару, а ево, од ове године Ђурђиц, како се зове овај празник посвећен, такође, Светом Георгију, постао је, и остаће ако Бог да, монашка слава овога манастира. Јер синоћ, на свечаном бденију, после више стотина година обављена су прва монашења младог братства овога манастира, а данас, данас је дошла нова благодат у ову свету обитељ кроз рукоположење једнога од сабраће у чин јеромонаха.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Није било давно, браћо и сестре, прошло је тек шест месеци, како смо имали овде велику свечаност обнове и освећења овога манастира, Ђурђевих ступова. Беше то на ускршњи Ђурђевдан, на други дан Васкрса ове године.

Овај манастир који је саграђен пре свих наших манастира, пре Студенице и пре Хилендара, служио је вековима нашем народу као кула светиља на обали морској, како би био путоказ морепловцима, путницима, како и куда да плове кроз овај свет и овај живот, али је овај манастир много и страдао у својој историји и био је порушен пре више од три стотине година. Лежао је као тешки рањеник коме није имао ко да приступи, да му превије ране, да му дарује исцелење, али нада у милост Божју није напуштала ни српски народ ни Српску православну цркву да ће и тај дан доћи. Као онај раслабљени човек у бањи Витезди који тридесет осам година лежаше у болести својој, парализован, јер вели: немам човека да ме спусти у бању кад се вода замути да бих оздравио, али чекајући тога човека дочекао је Господа Исуса Христа који му је, и без бањске воде, даровао исцелење, тако и овај наш манастир Ђурђеви ступови после три стотине и тринаест година од свога рушења, дочекао је да се појави наша генерација у нашем роду, коме је Бог, поред многих других страдања и невоља, доделио и ту милост своју да буде онај човек који ће извидати ране овога манастира, и не само њега него и многих наших светиња које је непријатељска рука кроз векове и векове рушила и уништавала. Увек је јача градитељска сила него рушилачка, браћо и сестре, зато што је увек Бог јачи од ђавола. Ма колико непријатељи рушили и уништавали, Бог увек налази оне који ће зидати и обнављати. И, ево, на Ђурђевдан ове године овај манастир је поново оживео, васкрсао је из мртвих јер беше мртав и оживе, као што каже у Светом писму. У њега се уселило младо монашко братство, почело је богослужење на овоме светоме месту свакога дана да се врши и поново је овај манастир постао кула светиља на пучини морској, као на некоме гребену постављен, да сви који у њега гледају имају путоказ и оријентир како треба живети и куда треба путовати.

Новембар месец у нашој Епархији, посебно овде у Рашкој области, јесте време великих догађања и духовних смотри. Сви манастири у овоме крају, и Црна река и Сопоћани и Ђурђеви ступови и Кончул, сви они имају у новембру месецу монашки свој дан, када се обављају монашења и рукоположења монашких братстава. Ђурђеви ступови, до сада, имали су своју главну славу, Ђурђевдан, која се празнује 6. маја по новом календару, а ево, од ове године Ђурђиц, како се зове овај празник посвећен, такође, Светом Георгију, постао је, и остаће ако Бог да, монашка слава овога манастира. Јер синоћ, на свечаном бденију, после више стотина година обављена су прва монашења младог братства овога манастира, а данас, данас је дошла нова благодат у ову свету обитељ кроз рукоположење једнога од сабраће у чин јеромонаха. Онако као што и каже Господ: Где се умножи страдање тамо се умножава и благодат Божија, тако и овде наш народ вековима је страдао, као и свуда где смо живели, на свим нашим просторима, посебно на Косову и Метохији и овде, у Рашкој области, то страдање трајало је најдуже, али, ето, и благодат Божја се умножава у овим крајевима, у нашем народу. Васкрсавају светиње после стотина година и поново постају духовни центри, постају места где ће наш народ долазити да се Богу моли, да налази утеху своју духовним ранама, да налази савета како треба живети да бисмо, живећи овде на земљи, припремали себе за грађане Царства Небескога, да бисмо били достојни и оне Небеске Србије где се налазе сви наши славни и свети преци.

Ето, са новим монашењима и новим рукоположењем и овај манастир је постао једна духовна оаза за народ, не само овога краја Рашке области, него и много шире, јер и данас овде има нас сабраних, браћо и сестре, са свих крајева наше отаџбине, од приморја равног па до Баната, Београда, Ниша и осталих места по земљи Србији, јер тамо где се појави светлост тамо и иду они који светлости траже, који су светлости жељни и који су жедни и гладни Бога живога.

Нека би дао Бог, молитвама Светог великомученика Георгија коме је овај манастир посвећен, Светог преподобног Симеона Мироточивог и осталих наших славних предака да овај манастир и даље напредује у својој обнови и материјалној и духовној да би заблистао поново у пуноме своме сјају и лепоти, као што је био онда када га је Свети Стеван Немања подигао, да би, дакле, био и остао место духовног окупљања, место духовне утехе, место где ћемо налазити пут ка Царству Небескоме, да бисмо и сви ми, када пођемо одавде, да бисмо се нашли у Царству Христа Бога где се сви светитељи Божији налазе, да заједно са њима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.