Беседа владике Артемија на монашењу у манастиру Црна Река уочи празника Светог Архангела Михаила 2002. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Од када смо примили Хришћанство, наш народ није престао да из себе рађа и регрутује слуге Божје и слушкиње Божје, монахе и монахиње. То се догађа, ево, и данас, у XXI веку, у трећем миленијуму Хришћанства. После једне тешке и дуге, хладне зиме безбожништва и комунизма који је владао овим народом, ево, и данас хришћанско пролеће осваја, ничу цветови пролећни који мирисима својим испуњавају ову земљу Божју и наше свете храмове и манастире. Наши манастири су пуни младих монаха и монахиња који су у задњих двадесетак година оставили свет и све у свету, узели крст свој и кренули за Господом Христом.“

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево, браћо и сестре, и ове године сабрали смо се овде, у овоме маленоме пустињском манастиру Црна Река да прославимо празник светих архангела коме је овај манастир од својих ктитора посвећен.

Данас овде, у овоме маломе храму, налази се сабрано цело Небо и цела земља. Овде је присутан сам Господ Исус Христос са својом Пречистом Мајком, Светом Богородицом, присутни су свети архангели и ангели, херувими и серафими, присутни су сви свети угодници Божији, присутна је и земаљска Црква у лицу монаштва, свештенства и вернога народа који је дошао вечерас овде, на ово славље, из близа и из далека да заједно са нама и са братијом овога манастира прославимо овај дивни храмовни празник који се већ више од две деценије овде дочекује и прославља на један посебан и особит начин. Поред редовне службе Божије која се пева и служи у част светих архангела и ангела, сваке године овде се дешава још једна свечаност. По један, двојица или више братије овога манастира бива пострижен у свети монашки чин. Тако је било до сада преко двадесет година, сваке године, без једнога изузетка да је пропуштен, тако је и ове године, браћо и сестре.

Сви смо овде сведоци монашења новога монаха овога манастира, оца Илије, који се до мало пре звао Иван. Видели сте и чули сте његове завете, чули сте и речи Господње које је упутио преко својих апостола свим људима свих народа и свих времена до краја века и света: Ако ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде замном. И, заиста, кроз две хиљаде година многе душе, стотине, хиљаде и стотине хиљада побожних и христочежњивих душа чуло је ове Христове речи, примило их, не само у своје уши него и у своја срца, оставили свет и све у свету и кренули за Господом Христом носећи крст свој. Тако су пустиње Египта, Сирије, Свете Горе и осталим народима и местима оживеле од посебних становника, својих монаха који су живели у испосништву, у молитви, у извршавању свих заповести Божјих. Таквих душа било је у нашем српском народу, ево, преко хиљаду година. Од када смо примили Хришћанство, наш народ није престао да из себе рађа и регрутује слуге Божје и слушкиње Божје, монахе и монахиње. То се догађа, ево, и данас, у XXI веку, у трећем миленијуму Хришћанства. После једне тешке и дуге, хладне зиме безбожништва и комунизма који је владао овим народом, ево, и данас хришћанско пролеће осваја, ничу цветови пролећни који мирисима својим испуњавају ову земљу Божју и наше свете храмове и манастире. Наши манастири су пуни младих монаха и монахиња који су у задњих двадесетак година оставили свет и све у свету, узели крст свој и кренули за Господом Христом. Међу том плејадом ево и нашега оца Илије који је, такође, оставио своје родитеље, своје сроднике, своје пријатеље, своје школе, своју каријеру и све што је у светуимао и што је свет могао да нуди младоме човеку, све је то оставио и кренуо да целим својим бићем служи Господу своме, да служи своме народу и кроз то да спасава себе и душу своју, како би остао достојан оних речи Христових које је Господ упутио верноме слузи: Добро, слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога.

Нека би дао Господ, молитвама светих ахангела и ангела, светих угодника Божјих, Светог пророка Илије чије име отац Илија од данас носи, да га Господ укрепи, уснажи и дарује му снаге духовне и телесне да ове завете које је свечано положио пред Небом и земљом, да их испуни у своме животу и да непостиђен изађе пред лице Господа, коме се вечерас заветовао. А нека би Господ, и његових молитава ради и свих светих угодника својих, помиловао и све нас овде сабране и цео наш народ, да и ми при речи Христове у срца своја. Иако нисмо монаси дужни смо да живимо онако како је Господ прописао у Своме Јеванђељу, како су апостоли проповедали. Како је нама предато од наших славних и светих предака, тако смо и ми дужни живети и томе животу, и тој науци, учити нашу децу и омладину јер само тако можемо достојно носити часно и свето име Хришћана и бити достојни потомци Светога Саве, Светога Стевана Немање, Светог Петра Коришког чије мошти овде почивају, у овој пећини чудотворе, и осталих угодника Божјих из рода нашега, да се и ми непостиђени нађемо када одавде пођемо, да будемо заједно са њима у Царству Христа Бога нашега, да тамо са њима и свима светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин.