Предавање Владике Артемија у Зајечару одржано 30.12.1994. године на тему „ГРЕХ“

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Реч грех кад кажемо, шта се под тим подразумева?“

Овде видим да има доста и људи који су служили војску, је л` тако? Ви знате, кад сте на гађању да тамо постоји мета или циљ у који треба а се погоди. Сваки промашај мете, циља, то је грех. Дакле, грех кад кажемо то је, у ствари, промашај. То значи, сама реч грех значи промашај циља и све што у животу човек чини, а не погоди онај циљ ради којега је створен и послат у овај свет, он греши. Према томе, тачно је, желимо да се спасемо од греха. Значи, шта је грех, начелно? То је промашај као кад стрелац не погоди у циљ, он је направио, тамо се каже грешка, али ми кажемо грех – то је промашај. Како да се од греха спасимо? Теба сада да видимо како се грех појављује, рађа. Да ли ви знате, први човек који је био? Адам и Ева, је л` тако? Од куда се грех код њих појавио? Да почнемо од њих. Ради чега је створен човек, Адам и Ева, први људи? Који је циљ постављен пред њих, тај циљ је постављен и пред нас. Исти је циљ за све људе, а циљ је био управо да, развијајући се у послушању вољи Божјој, достигну савршенство и сједине се са Богом, постигну обожење, постану све оно што је Бог по природи људи да постану по благодати. То је био циљ. Е сада, долази ђаво у виду змије. Јавља се Еви, не мислим овде да никога дискриминирам, али тако је било, у Светом Писму пише. Јавља се Еви и шта јој нуди? Нуди исти циљ. Пазите, пита он:  Је л` истина да је Бог забранио да једете од свакога воћа у овом врту? Каже: Не, али само од тог и тог дрвета познања добра и зла рекао је Бог да не једемо јер ћемо умрети. И сад, ђаво покушава да клевета Бога а да превари Еву: Није то, каже, нећете ви умрети него зна Бог да ако окусите плод овог дрвета постаћете као богови. Пазите, исти циљ ставља и ђаво који је поставио и Бог човеку, обожење, да постану богови, да постану као богови по благодати. По природи, Бог је један и једини и не може нико постати по природи оно што је Бог по природи, ал` по благодати, по врлини може. Значи, није променио циљ ђаво, али је променио средства – постаћете богови, али не више помоћу Божје благодати, помоћу Бога као што би било да је први човек слушао и вршио вољу Божју, него ђаво жели да себе стави у центар човековога живота – постаћете богови али помоћу ђавола. Да ли је то могуће? Није могуће. То је промашај!То је промашај циља и то је, дакле, први грех и од тога првога греха који је човек учинио заражена је људска природа. Тај грех Адамов, он се после природним путем, кроз природно зачеће, рађање, преноси на све Адамове потомке. Шта се преноси? Не одговорност за грех, него последице греха се преносе, а тај први грех који је Адам учинио, прво Ева а после Адам, да не идемо у те детаље, све ви то знате, повређена је људска природа, и то много. Јер, ви се сећате да је Бог створио човека по образу Божјем и по подобију. Е, тај образ Божији који је човеку дат приликом стварања он овим грехом је био помрачен, забрљан, као кад би једну икону лепу премазао неким катраном па се онда тај лик не види, који је лик на икони. Тако је, дакле, било и са тим првим човеком. Он је створен да буде господар овога света, да њиме управља и да га користи и док је човек био у послушности Богу цео свет, сва природа је била у послушности њему. Али, како је човек показао непослушност према Богу, отпао од Бога, помрачио лик Божији у себи којега је раније природа познавала као свога творца и поштовала човека и слушала човека, од тада све се окреће против човека. Цела природа се збунтовала, узбунила, побунила против човека јер више у њему није препознала лик свога творца. Човек се појавио сада у тој природи као неки странац, као неки уљез, као неки непријатељ, И, онда почиње све да ратује против човека, и вода, и ватра, и животиње да га нападају и трње да га боде и сва природа се узбунила, дакле, против човека јер више у њему нема онога лика Божијега, јасног, какав је био раније. И, што је даље човечанство ишло кроз историју, тај грех је све више нарастао у души човека, па је онда ослабиља воља човекова, помрачио се ум и, док је раније знао да постоји један Бог коме се он клањао, коме је приносио жртве, Адам, односно Авељ и Каин – они су први принели жртве своме Богу, знали су за једнога Бога – ум се толико помрачио да су заборавили на свога творца, на Бога и онда су почели у страху, јер човек не може без Бога бити, не постоји безбожник прави и потпун, сваки има некога свога Бога коме служи, коме се клања. И човек, дакле, заборавивши на правога Бога, почео је касније да обожава те сунце, те звезде, те бика као у Египту, разне идоле да прави и да им служи и да њима приноси жртве. Значи, помрачен је ум, ослабила је воља и више, иако човек зна шта је добро, нема снаге да то добро врши него врши оно зло које не жели да врши али да врши. Значи, ослабила је воља. Ослабило је и осећање, уместо љубави која је некада у срцу човековом била у њему се рађа завист, па му се рађа онда мржња, па му се рађа освета, па тако даље. Све су то греси који ничу из онога једнога греха, из оног промашенога циља.

Е, сад, тако је ишло, што каже народна песма, за дуго земана, прошле су хиљаде година, пет хиљада и више. Пет хиљада осамстотина година од тога првога греха до доласка Христовога прошло је али, иако је човек отпао од Бога кроз тај први грех, кроз тај први промашај, Бог није напустио човека. Бог је од почетка желео да томе своме створењу, јадноме, бедноме, помогне и зато је, изгонећи Адама из Раја после греха, већ му је дао обећање да ће доћи Спаситељ који ће сатрти главу змије, да ће победити змију, победити ђавола а, самим тим, и уништити дела његова, јер каже се у Светом Писму да је Христос дошао да раздели дела ђавоља. А, шта су дела ђавоља? Греси! Значи, да очисти људе од греха. То је Бог рекао још Адаму, а како је то после човечанство и његово потомство заборавило, Бог је повремено слао пророке у Старом завету који су подсећали људе на то обећање Божје, подсећали га на циљ живота на земљи, да би га вратили поново на пут који води ка Богу а не да иду и даље путем који води од Бога. Ти пророци су, кажем, вршили ту своју узвишену мисију и наговештавали, што је ближе време долазило Христу пророштва су бивала све јаснија и јаснија о томе Спаситељу који треба да дође, где ће се родити, од кога ће се родити, какав ће бити, шта ће радити, све су то пророци рекли пре него што се Христос родио овде, на земљи. А све то зато да би људи могли, кад се Он појави, да Га познају, препознају и да Га прихвате.

И заиста, када је дошла пуноћа времена, како каже апостол Павле, Бог је послао Свога Сина Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа, да спасе изгубљени род људски. И Христос се онда родио. Ми идемо у сусрет сада Божићу, Рођењу Христовоме. Ви знате да се Он родио у пећини од Свете Дјеве Богородице и све остало после, Његов живот како је текао, проповед, страдање од људи које је дошао да спасе. Они Га нису препознали, нису Га прихватили него су Га, из своје злобе и зависти, гонили још чим се родио, па је бежао у Египат, па тако даље. На крају су Га, је ли, осудили на смрт и разапели на крсту.

Али, и тада Бог није одбацио човека или га презрео него искористио то злодело људско на њихово спасење, јер Христова Крв која је изливена на крсту, она је постала средство очишћења и вечнога живота за нас који у Христа верујемо. Кад је онај војник на крсту пробо Христу ребра копљем, каже, изиђе крв и вода. Вода је Света Тајна Крштења кроз коју постајемо Хришћани, кроз коју се учлањујемо у Тело Христово и та вода Крштења, та бања препорода, поновног рођења јесте то средство које човека чисти од онога греха наслеђеног од Адама, од првороднога греха, дабоме, и од свих личних грехова које смо учинили до крштења. Ако се крштавају одрасли као што данас има случајева да многи нису крштени на време па сада као младићи, као људи крштавају се, дакле, у Крштењу они се ослобађају и првороднога греха и свих оних грехова које су учинили у своме животу до момента крштења. Из крстионице, из Крштења, човек излази потпуно светао и чист као анђео Божји, нема на њему никакве тада мрље. Али, човек са Крштењем не постаје одмах анђео него у њему остају и даље оне последице греха, склоности ка греху, и он кроз Крштење у ствари се уписује само у Христове војнике, постаје војник Христов, а његова је дужност да се бори као и свакога другога војника. Против кога да се бори? Против непријатеља своје душе, а то је у ствари ђаво, то је грех, то је страст, то је зла навика на коју смо привикли од раније. Све то, дакле, сада човек крштен треба, уз помоћ Божју, сам не може јер је јо увек слаб, али уз помоћ Божју он то треба да савлада, да победи и тако да, онда, постигне онај циљ ради којега је створен. Дакле, вода то је Крштење, а Крв која је истекла то је храна, јер Христос је рекао: Ко не једе Тело моје и не пије Крви моје нема живота у себи. Којега живота нема? Вечнога живота нема. Јер, ми знамо да људи живе овде,на земљи, оним биолошким животом, физички, као и све друге животиње и некрштени, без причешћа. Многи су говорили: Шта фали моме детету? Није крштено а ви`ш како је напредно. Ништа му не фали овде јер Бог очекује да се и оно обрати. Можда кад порасте, па ће само оно да чује за Бога, па да поверује у Христа, па да се крсти. Није Бог, што каже, зли судија који плаћа сваке суботе, Бог има љубав. Бог је љубав, у ствари, трпљење и Он чека свакога човека и нуди му прилику да он нађе свој прави пут, пут спасења и да дође до свога циља.

Е, сад, значи, кроз Крштење човек постаје члан Цркве Божје, а у Цркви се чувају сва средства, сви лекови, све оно што је потребно човеку за спасење. Ту је и Света Тајна Миропомазања и Причешћа и Покајања, јер човек и после Крштења, казали смо, остаје са склоностима за грех, па ми знамо по себи да врло често те своје склоности и употребимо па погрешимо, значи, поново промашимо циљ. Е, да би се од тих грехова које смо учинили после Крштења, да бисмо се њих ослободили, ту је сада оно што је најважније за свакога човека јер без тога, заиста, нећемо моћи да постигнемо тај свој циљ, а то је Света Тајна Покајања и Исповести. Али, да би се човек покајао он мора најпре да постане свестан да је грешан. Ви знате да постоје болести које људи носе годинама и не знају да су болесни и нико се и не сећа лекара пошто не зна да има болест у себи. Тек кад осети да му нешто не иде добро, да га нешто жига, онда иде, али они кажу, требао си раније да дођеш, већ две – три године ти то вучеш јер ниси знао. Е, тако и ми врло често грехе своје вучемо и носимо у себи, не две – три године већ по двадесет – тридесет година а неко и целога живота и не пробудимо се, не дођемо до тога сазнања да нам нешто није у реду. Тек човек када осети у духовном погледу да, дакле, спозна своју греховност долази до пробуђења, као човек из сна кад устане па схвати где се налази и у каквој је опасности, да ли је на ивици провалије, да ли је крај воде па ће да се утопи и тако даље, тако и човек кад сазна и постане свестан своје греховности то је већ упола спасење, јер кад човек сазна онда ће да тражи лека. Као болесник, чим осети да му нешто није добро иде код лекара, овај га прегледа, установи дијагнозу, даде лекове, он то слуша, употребљава и поправља своје здравље, тако и ми кад одемо на Свету Тајну Покајања и Исповести ми смо дужни да помогнемо нашем духовном лекару, нашем свештенику, нашем духовнику, нашем епископу да он постави праву дијагнозу нашу: од чега болујемо, које грехе имамо, шта нам је потребно за лечење од тих наших духовних болести и када нас духовник, свештених саслуша, упозна наше духовно стање, а то мора бити њему јасно као на длану изнешено, све отворено, искрено, без страха, без стида, онда он може да пропише пави лек и ако смо послушни према њему то је пут нашега спасења.

Домаћин, владика Јустин:

Видели сте да се не разликује оно што излаже владика Артемије од онога што ја излажем. Ево, он је говорио као у Јеванђељу, четири јеванђелисте су засебно један од другога писали и кад се све преглега и сагледа видимо да су сви једнако, исто описивали иако се нису договарали. Тако, он је испричао сада и видели сте да се не разликује од мог.

Владика Артемије:

Али смо имали исте учитеље, свете оце и Свето Писмо.

Домаћин:

Овде се наметнуло једно питање које мислим да је врло важно да искористимо да нам то Ви објасните. Ви сте рекли да је Адам ослабио вољом, дакле воља Адамова је ослабљена. Ми видимо да и ми са том вољом, Хришћани, кубуримо стално. Тачно, ми знамо и лекара и ко је лекар и како ће да нас излечи, међутим, то Покајање одлажемо, то време да се прими прави лек некако је сувише далеко. Дај још мало да видимо да л` може, да л` не може, пролази време, а воља наша је толико слаба. То је, у ствари, једна од сила човекових – воља, а та воља код неких је толико слаба да је готово и нема. Такође, са том вољом кубуре и монаси. Њима исто треба воља да би све оно испунили за шта су дали обећање Богу, што су у својим заветима дали они морају сада да испуне. Е, а тешко је то испунити, ту треба воља. Е, сад, како ојачати вољу? Јер без воље човекове нема ништа. Кажу, пословица људска, међу људима, дакле, за све треба воља, за ковача треба воља, значи волиш и ти имаш воље да будеш ковач и биваш ковач. Ако будеш ковач и ниси то волео и немаш воље за то, па ниси … Тако да сад, ту се поставља питање у нашем времену двадесет првог века који већ долазимо, воља је код свих, апсолутно код свих, толико ослабила да је готово и нема, као паучина. Е, сад, како да се та воља ојача јер без ње не може се Богу угодити? Какве су то вежбе духовне потребне да се та воља ојача?

Владика Артемије:

Видите, рецимо, знате да има људи који су парализовани, којима је или нога или рука одузета, па иду на разне терапије, иду на вежбе, јел тако. Па, дуго, дуго времена треба да вежбају да покрену рецимо руку која је сомирана или тако и мало по мало, ипак, можда не постане никад онако као у здравог човека, али се њоме може користити. Тако и нога и ово и оно. Шта нам то показује? Показује нам да је потребна упорност и вежбање у добру. Господ Христос је рекао на једном месту у Јеванђељу да се треба молити: Господе, дометни нам вере, јер и апостоли су имали често пута то искушење и осећали су то да их поверење у свога учитеља по некад напусти, и они су били људи, били слаби и све то и молили су се: Господе, дометни нам вере, што значи да и нама за јачање наше ослабеле воље треба користити свесно, а то је, пре свега, молитва, молитва Богу да нам Он ојача нашу вољу и да нас утврди у добру. Поред тога, ићи свесно, разумом, приморавати себе на добро. У почетку то буде много тешко. На пример, човек који је навикао да на сваку увредљиву реч одговара са пет увредљивих речи. Како то да победи? Па, да приморава себе да, ако узврати, узврати са једном на почетку, а после ни са једном.

Дошли су неки монаси код аве Антонија, код Светог Антонија Великог у пустињу, и питали га исто ово питање које је владика поставио у име вас мени:

Реци нам реч како да се спасемо.

– А он њима каже: Шта пише у Светом Писму? Ко те удари по једном образу окрени му и други.

Јој, каже, ми то не можемо.

Па, добро, ако не можете то, бар немојте узвратити.

Не можемо ни то.

Па, добро, ако узвраћате, бар немојте узвратити више него што сте добили.

А и то нећемо моћи.

– А он рече онда своме ученику, вели:  Хајде, скувај им мало зеља да се прихвате па да иду јер су много слаби, ослабили су. Не вреди им говорити.

Значи, молитва и труд. Постепено приморавати себе док наша воља крене напред мало по мало да ојачава.

Ако је неко, каже Свети Максим Исповедник, грешио на дан десет пута он свакако неће моћи одједном да не греши ни једном. То је та навика која постаје друга природа. Али, ако се он буде трудио да, уместо десет пута на дан, сведе на девет пута он је кренуо напред, а даљим трудом смањиће на осам пута, па тако постепено, постепено доћи ће до тога да ни једном не греши на дан. Значи, оно што није могуће одједном учинити могуће је уз помоћ Божју, а Бог прегаоцу даје махове, каже наш народ. Ономе ко се труди, томе и Бог помаже. Када Бог види нашу добру намеру, када види наше усрђе, нашу жељу и труд да желимо да победимо зло у нама, онда Бог прилаже Своју помоћ,  Своју благодат која нас онда јача и ми по мало, по мало, уз помоћ Божју савлађујемо те своје зле навике, своје грехе, наша воља ојача да може да се бори и супротставља тим нападима ђавољим. Иза свакога греха стоји ђаво, то да знате, као код Еве у почетку, тако и код нас сада. Нема греха без ђавола и зато се и каже да је Христос дошао да разори дела ђавоља, да уништи његов порок, то јест грехе у роду људскоме, и да људе ослободи од троглаве аждаје греха, смрти и ђавола, јер ђаво је узрочник греха а смрт је последица греха. Тако каже Свети апостол Павле, да је плата за грех смрт. И, онај ко успе да се таквим трудом, кроз молитву, подвиг, пост, покајање, чињење добрих дела, ослободи од и греха и ђавола онда он побеђује и смрт и прелази у живот вечни.

Живот вечни је дар свима људима, било праведним, било грешним. Али, постоје две врсте вечнога живота. Нико не умире без остатка, ни највећи злочинац ни грешник. Постоји блажени вечни живот у Царству Христовоме, али постоји, не дај Боже, и вечни живот у вечним мукама, у паклу, за оне који се нису трудили да постигну, да погоде циљ који је пред њих постављен. Ето, поново се враћамо на онај појам, шта је грех. То је промашај, промашај циља.

Нека би дао Бог снаге свима нама да се трудимо, заиста својски, да побеђујемо зло у себи, да избегавамо грехе, да не чинимо никоме оно што не би желели да нама неко учини. Ето, ако не знамо шта је грех, нека буде то мерило. Каже,љуби ближњега свога као самога себе. Љубав према себи нека буде мерило према брату нашем, према ближњему нашем и, као што човек никада не жели самом себи зло и не чини себи зло, бар не свесно, али грешећи чини себи зло. Према томе, да се трудимо да тако живимо и онда, у ствари, испуњавамо Закон Божји и вољу Божју.

Питање мирјана:

Ако деца случајно не прихватају нешто, шта може онда родитељ да учини?

Владика Артемије:

Може много. Пре свега, кад почиње да васпитава децу – од тога много зависи.

Питање:

А ако је дете одвојено било?

Владика Артемије:

Једна мајка је пришла једном педагогу чувеноме, светскога ранга, и питала како да васпита своје дете, а он је пита: „Госпођо, колико ваше дете је старо?“. Каже: „Има пет месеци.“ Каже: „Закаснили сте. Закаснили сте.“ Васпитање детета почиње пре његовог рођења, то јест дог га још мајка у себи има она мора да води хришћански живот, да се чува од греха, од алкохола, од дувана, од мржње, од љутње, од свега онога што није добро и то већ утиче на дете и, како се роди, да се васпитање у томе смеру наставља. Ако смо ми своју децу, јер смо заузети послом, радимо у фабрици, не знам како, па дете одраста мимо нас, без нас, без наше бриге и надзора, па га после дохвати школа, па улица, па друштво, е Бога ми, после је тешко помоћи.

Мирјанин:

А још ако нема веронауке?

Владика Артемије:

Веронаука много значи, али кућа много више значи, породица много више значи, јер каже:Кућа нам је прва школаУ тој школи ми се учимо како ћемо пред људима и пред Богом да живимо. То је песма Јована Јовановића Змаја, можда ви знате ту песму. И тако. Веронаука је, већ, надградња. На веронауку долазе деца, рецимо, у најбољем случају, са првим разредом основне школе почиње веронаука. То је седам година. Ако се до тада на њега није обраћала пажња, није васпитавано, тешко ће бити да и тада може интелектуално да оно нешто научи. А његову душу обликовати по лику Божијем, да оно буде слика, икона Божја, теже. Али ако смо ми пустили децу да дођу до двадесет година, до тридесет година, до факултета, без нашег васпитања и молитве… Деца углавном гледају шта раде родитељи. Ако се родитељи међусобно свађају кући, онда их не можете васпитати. Ако се родитељи никада не састану пред иконом славском, да се помоле Богу, да се окаде, како ће дете знати шта је молитва? Дете како расте, оно се тако и васпитава. Прво се у кући то научи, па онда га сваке недеље, Бога ми, воде у цркву јер Хришћанин је онај који посећује богослужења недељом, празником. Дете, најпре, у наручје, па онда за ручицу и кад оно осети мирис тамјана, светлост свеће, атмосферу у цркви, да то њему постане блиско, домаће, да се то усели у њега као родитељски дом, онда не брини за њега. Али, без тога, Бога ми, није лако. Јер, ако ми хоћемо да дете од петнаест година, кад већ видимо да је застранило, да га онда натерамо да ради ово и оно… А, не! Онда је отпор, онда је то револт.

Питање мирјанина:

Преосвећени владико Артемије, ја бих вас нешто питао. Ја сам у прошлој години, а и ове године, дошао до оне мале Ваше књижице где сте дали упутство за исповест и покајање. То је мала, грао, књижица била и питао бих Вас да ли је довољно оно. И нашао сам исто од Емилијана Чарнића. И ви дајете тамо пример једног просечног православног Хришћанина. Може ли се то узети, а има и већих грехова? Морају се навести сви грехови човекови.

Владика Артемије:

Па, сигурно. Оно је само тек један путоказ. Замислите, рецимо, човека који има њиву и ту њиву је радио његов деда, рецимо, или отац, па је запуштена, запарложена, ту је никло трње, никло дрвеће, појавило се камење, да ли је неко набацао, да ли је испрала вода. Углавном, такорећи не смеш да уђеш у њиву јер може те нека змија тамо срести. И сад, човек дође на идеју да ту њиву обради, да засади виноград. Шта ће прво радити? Ући у њиву па оно највеће дрвеће прво посећи, највеће камење избацити, а онда ће узети крамп па ће сваки онај трн редом да копа, копа, копа, да избацује камење, да прекопава док не очисти целу њиву. То је и са душом нашом. Важно је кренути и трудити се на томе, а онда и свештеник, духовник помогне, и дође се до књиге и разговара се с неким па се онда полако цела душа очисти. Није могуће за дан, рецимо, да цела њива буде готова и да донесе плод.

Има други један, диван пример, како је била једна њива запуштена и отац каже сину:

Сине, каже, ову њиву треба да спремимо за виноград, да идеш да је чистиш.

Отишао син у њиву, видео колико ту има лома и камена и трња и све, и ухвати га малодушност.

О, па ко ће ово стићи, каже, да све очисти? Не могу ја то.

Изабере добру `ладовину и легне да спава. Дође отац и нађе га, не ради, спава.

Сине, шта је?

Па, тата, ко ће, каже, ово све да очисти, да ово поспреми?

А он му каже:

Сине, сваки дан очисти онолико коико ти треба да легнеш да спаваш, само толико, сваки дан.

И он је почео тако и за једно лето он је очистио целу њиву. То значи: не можемо ми одједном да много учинимо, али ако смо упорни и истрајни у своме труду и настојању будите сигурни да ће Бог помоћи.

На ново питање из публике, а у вези са паклом, владика Артемије одговара:

То је мало дуга тема, можда за неку другу прилику да одговоримо. Пакао је, али, ево, могу ја и кратко да одговорим. Волео бих да те видим. Пре свега, шта је Рај? Рај је живот у присуству Бога. Бити крај Бога, гледати лице Божје, осећати блаженство Божје то је Рај. Пакао је супротно томе. Окренути се од Бога, удаљити се од Бога, бити без Бога и ван Бога то је већ пакао. То Бог не даје људима, то људи изабирају, јер оно што је највредније Бог дао човеку то је његова слобода, слобода воље, да се определи сам. Могао је Бог да створи човека као овај аутомат овде, чим притисне дугме он засвира, притиснеш дугме он је угашен. Какве би вредности онда имао човек да је створен као механизам, као машина? Него је створен као слободно биће да се слободно определи за живот по Богу и у Богу. Ето, то би био пакао. Живот ван Бога и без Бога је пакао и овде на земљи и у ономе животу. А знајте… Ви знате шта је закон инерције. То је закон да свако тело тежи да задржи онај положај у коме је. Ако је стање мировања жели да то задржи док га нешто не гурне. Ако је у кретању онда жели да је стално у кретању, ако га нешто нагло спречи ми полетимо сви на нос у аутобусу кад укочи и тако даље. Е, тако и овде, у овоме животу. Ако се крећемо овде и трудимо да живимо по Закону Божјем и да живимо у присуству Божјем и за Бога, ми то продужујемо и у оном животу. Јер смрт, гроб је само капија кроз коју пролазимо али се живот наставља. С друге стране, живети ван Бога овде и често против Бога, као што многих богобораца има, и после смрти они настављају у томе смислу и тамо промене онда нема. Не може да се направи нека кривина па да се врати у супротном правцу, него иде којим је ишао овде на земљи. Зато је живот ван Бога и без Бога пакао. То је.

На следеће постављено питање од стране мирјана, а у вези са подизањем зидова Јерусалима, владика Артемије одговара:

Мислим да је, пре свега, непотребно заиста, али може да се каже и ту нешто. Зашто би подизали зидове Јерусалимске? Јесу они оборени, порушени. Јесу. А ко их је оборио и порушио? Непријатељ, је л` тако? А кад је непријатељ ту разорио зидове, заузео град, нема жртава. То нису биле незнабожачке жртве, то су биле у Старом завету жртве које је Бог наредио да се приносе, преко пророка. Разумете? Шта значи подићи зидове јерусалимске? Отерати непријатеље из града, а то у односу на нас, то значи управо оно што смо до сада говорили, протерати непријатеља душе наше, а то је ђаво, то је грех. Чишћењем од греха ми подижемо зидове јерусалимске и тада је Богу мила жртва наша, наша молитва, наша милостиња, наше добро дело. Оно је Богу мило. Ето, отприлике, то је тако.