ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ: О ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ, ЕПИСКОПУ ОХРИДСКОМ И ЖИЧКОМ, КАО ЧОВЕКУ, КАО ДУХОВНИКУ, А ПРВЕНСТВЕНО КАО О ПИСЦУ – КЊИГА „РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ“

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Ово дело, „Речи о свечовеку“, у овој едицији штампано је шест поглавља која раније нису била штампана, не знамо из којих разлога, тих шест поглавља нађена су у заоставштини његовој у рукопису, и ми смо, додавши њих, обогатили ово његово дело.“

 

„Ваша преосвештенства, часни оци, браћо и сестре,

Ово је, заиста, јединствена и ретка прилика да овде, у Нишу, пред оволиким бројем наших верника проговоримо коју реч о светом владици Николају, епископу охридском и жичком и о њему и као човеку и као духовнику, али првенствено о њему као о писцу. Ја мислим да нема човека у српском народу који није чуо за владику Николаја и који није упознат са његовом активношћу и делом у нашем народу, његово дело које је испунило прву половину 20. века. Кад се год о владици Николају говори човек се нађе у једној, по мало, неприлици, не зато што нема шта да се каже о светом владици, него што има много да се каже и што није лако увек одабрати шта управо о њему рећи. Ма с које стране и ма с које тачке да се он посматра, он представља једну горостасну величину коју није лако ни сагледати ни изразити. Ви знате да је он рођен код Ваљева у једном маленом селу – Лелићу, којега је он касније називао Божије село Лелић, и ако ни по чему није Божије јесте по томе што је дало једнога таквога човека. Јер, да није било светог владике Николаја и његовога рада у нашем народу и у нашој православној цркви српској између два рата, с обзиром шта нас је снашло после Другог светског рата, питање је да ли би ишта данас усправно имали у нашем народу. Свети владика Николај је својим животом и радом био и остао један непогрешиви оријентир за православну српску душу и један путоказ кјојим путем треба ићи да би се остало на путу светога Саве и наших славних предака. Он је, и као духовник био, како рече преосвећени Иринеј, највећи син нашега народа после светога Саве, јер Јеванђеље каже да се свако дело по родовима познаје и баш ако посматрамо плодове његовога рада онда заиста видимо да ми нисмо у нашој историји у задњих, значи, седам стотина година имали човека и личност која је оставила дубљега трага у историји нашега народа и која је донела више плода него што је то био владика Николај. Он је у сваком погледу био јединствен и ненадмашан, и као беседник, и као духовник, и као философ, и као песник, чувена је његова Духовна лира о којој је отац Јустин Ћелијски говорио када је слушао садржину тих песама, да је владика Николај превазишао у песништву чак и светог Јована Дамаснина. Дела владије Николаја су штампана између два рата, а он је написао толи ко много као ретко који човек у историји, не само нашега народа, него уопште у православном свету. Та дела сабрао је и штампао у Немачкој, у задњих можда петнаестак година, владика Лаврентије, до сада у тринаест великих томова је изашло. Тих књига, које су бесцењ благо за нашега православнога човека, више нема да се набаве, а и ако би се нашло негде то превазилази могућности обичнога читаоца, да може да их набави. А, духовна глад и жеђ за мишљу владике Николаја, за његовом речју, за његовим духовним узлетима је велика у нашем народу и сваке године и сваким даном све је већа. Управо стога је Епархија Рашко-призренска нашла се побуђена да крене у издавање, не целокупних дела владике Николаја као што је то учинио владика Лаврентије, него у издавање одабраних дела у једној тако пригодној едицији која би била, негде, 300-350 страна свака књига и где би била обухваћена најбоља и најдубља његова дела. Ми смо већ крајем прошле године, уз помоћ Божју, успели да одштампамо ову прву књигу из те серије, као што сте чули, „Речи о свечовеку“. Зашто смо се определили баш за ту књигу, да она буде прва иако је, као што сте малопре чули, била тешко прихваћена и примљена од нашега читалачкога тела, од нашег православног народа? Зато што је то, не само књига међу првим делима које је владика Николај написао, не, дакле, само прва хронолошки или међу првима, него што је она прва по њеној дубини и њеном огромном значају.

Ово дело, „Речи о свечовеку“, у овој едицији штампано је шест поглавља која раније нису била штампана, не знамо из којих разлога, тих шест поглавља нађена су у заоставштини његовој у рукопису, и ми смо, додавши њих, обогатили ово његово дело. Ова књига настала је пре негде осамдесет година, у Енглеској, у време када је свети владика боравио у Лондону, од априла месеца 1915. године до апр. 1919. године, а штампана је по први пут 1920. године, значи пре, негде, 70-80 година. „Речи о свечовеку“, не само, дакле, да је прва међу владичиним делима по времену настанка, јер пре ње је писао и издавао и нека друга дела, као „Религију Његошеву“, „Беседе под гором“, него је она можда и прво дело по дубини својих мисли и по узлету његовог пророчког и визионарског духа. Отуда је оно својом појавом одмах изазвало велико интересовање, не толико у нашем народу колико код других народа, тако да су „Речи о свечовеку“ још 1925. године биле преведене и штампане на руском, финском и шведском језику. То сведочи, дабоме, о дубини саме ове књиге кад је изазвала толико интересовање. И управо због ове дубине философских мисли и идеја којима одише свака реч „Речи о свечовеку“, дошло је до неразумевања, до неспоразума између ње и српске читалачке публике, како оних двадесетих година овога века када се појавила, тако и данас. Како то објаснити и због чега је то тако било? Не, као што су неки сматрали, зато што је та књига неправославна, зато су неки говорили да се владика касније кајао што је написао, него просто, чини ми се, бар је моје мишљење такво, да је свети владика у овоме делу своме винуо се сувише високо испред својих савременика у своме народу, а они, у немогућности да га прате у његовим небопарним узлетима, почели су да приписују „Речима о свечовеку“ резне недостатке, и пантеизам, и панантропизам, и панхуманизам, и шта све не, а само у њима нису могли видети и сагледати оно што је суштинско, што је сама његова срж, а то је дубоки хришћански приступ историји великога писца ове књиге. Таква поставка, као што су приписивали недостатке овој књизи, полази од транспарентне форме а не од латентног садржаја самога дела. Критичаре „Речи о свечовеку“ збуњују појмови из индијске митологије које писац обилато користи, а при том заборављају да ове митологеме функционишу у књизи православног монаха, а не неког индијског брамана. Они као да нису били у стању да уоче да за писца „Речи о свечовеку“ историја није ништа друго до духовна глад и жеђ за Богом у свим временима и на свим просторима. Различито задовољење те насушне потребе резултира различитошћу у самој историји.

У овом најновијем издању, као што рекох, које има, шест до сада необјављених поглавља, могуће је потпуније доживети и проживети пишчеве мисли и осећања. Међу нама, православним Србима, је, као неко неписано правило, да нам свака несхваћена мисао или дело нечије које не можемо да у потпуности схватимо, да нам оно делује заверенички, па често и издајнички, па, на срамоту нашу, тога није била поштеђена ни мисао светога владике Николаја. После 75 година од прве појаве „Речи о свечовеку“ човек се пита коме је она данас потребна ако је било толико неразумевања и отпора према њој. Та књига православне словенске мудрости, настала промислом Божјим, најпотребнија је младим образованим људима наших дана који, жудећи за Богом, тетурају од евро-америчке наркозе до хиндуистичких учења и заблуда. Надамо се да је поколење, које ће и те како моћи да разуме и правилно схвати „Речи о свечовеку“, пристигло и већ куца на вратима ове, у истину дубоке и пророчке, књиге. То, а и потоња поколења, чуће крик за Спаситељем, крик који одјекује из ове књиге, са сваке њене странице, из свакога реда, чуће и кренуће за светим владиком Николајем ка Христу, ти нови Срби, као некада Немањићка Србија за светим Савом.

Ова књига је штампана крајем прошле године на првокласној белој хартији, у тврдом је повезу и са златотиском са ликом светог владике Николаја на насловној страни и има око 335 страница. О самој књизи више, свакако ће говорити остали предавачи вечерас, јер један од њих је, отац Радован, написао и предговор овоме нашем издању, па ја не бих хтео више да задржавам вашу пажњу. Хвала вам.