БЕСЕДА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА ПОВОДОМ ОСВЕЋЕЊА ТЕМЕЉА ЦРКВЕ У СУПЊУ ПОСВЕЋЕНЕ СВЕТОМ САВИ – 2002. ГОДИНЕ

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Наш народ је раније имао диван обичај да сваки посао свој свакога дана који почиње, почиње са молитвом, са знаком крста и са надом на помоћ Божију. Временом се тај обичај изгубио, па људи забораве да се прекрсте и када крећу на пут, и када крећу на њиву да ору и сеју, и када крећу да жању, па забораве да се прекрсте и када седну хлеба да једу, а све треба благосиљати, све треба освећивати оно што човеку служи и чиме се човек служи, освећивати знаком Часнога крста и молитвом Богу, благодаривши Богу јер сами, без Божје помоћи, не можемо чинити ништа.“

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Нека је срећан и Богом благословен овај дан и овај час и ово свето место, браћо и сестре, на коме постависмо темеље за будући храм посвећен Светоме сави, првом архиепископу српскоме.

Почетак овога светога чина беше заказан у пет до дванаест. То има и своју симболику. Сећамо се оне дивне приче из Јеванђеља о домаћину који наимаше раднике у свој виноград, па прве нађе у девет сати, погоди се са њима и посла их да раде у винограду његовом. Затим изаше на тржницу у десет сати и нађе друге беспослене људе, па посла и њих у виноград свој. Па у једанаест сати учини то исто и, ево, у пет до дванаест изађе домаћин и учини то исто и посла нове раднике у виноград свој да раде. А кад би увече, вели Господ, нареди домаћин своме благајнику, своме слузи, да призове раднике и да свима исплати по динар, како је био погодио са оним првима, и то да исплаћује почевши од оних који су задњи дошли у виноград да раде. Дођоше они задњи и примише по динар надницу што су радили. Они који беху први дошли, видевши то, помислише да ће њима домаћин дати више, а кад дођоше и они на ред и они примише по динар и почеше да гунђају по обичају којег ми, људи, имамо, као да им се чини неправда: „Ето, ми смо се цео дан трудили и даде нам динар, а они који су дошли, један сат радили, и њима даде тако.“ Дакле, беху незадовољни. Домаћин, чувши њихово гунђање, позва једнога од оних који су први дошли да раде и рече му: „Пријатељу, јеси ли погодио самном по динар да радиш у винограду?“. „Јесам.“ „Онда, узми своје и иди и буди задовољан тиме. Што си ти злобан? Што је твоје око зло, ако сам ја добар, ако хоћу да дадем и ономе који је задњи дошао, као и теби? Ја на то имам право. Што то тебе вређа? Ти си погодио и добио си оно што си погодио.“ Ето, браћо и сестре, то је симболика, чини ми се, и овога нашега освећења темеља које је заказано у пет до дванаест, јер многа села, и мања и већа, у нашој Епархији и у Српској Цркви добише своје храмове, неки су добили поодавно, неки недавно а, ето, ми још увек чекамо да ово наше насеље Супањ и села која овде гравитирају добију своју цркву, свој храм. Не бојте се да сте закаснили, браћо и сестре. Као они задњи што примише награду од домаћина винограда онога, тако ћемо и ми. Иако смо почели у пет до дванаест да градимо овај храм немојте мислити да смо закаснили и да нећемо добити одговарајућу награду од Господа Бога својега, у Чију част и у Чију славу и вршимо подизање овога храма. Овај храм, као и сви остали храмови, дижу се у славу Божију, посвећују се појединим светитељима, а служе нама живима. Док смо живи служе и онима који су се у Господу упокојили, које ми рачунамо у мртве иако за Бога нема мртвих јер је Бог – Бог живих, а не мртвих. Њему су сви живи, и они који су живели од Адама до данас, као и они који ће живети од данас па до Страшнога суда. Све су душе њихове у руци Божјој, све њих Бог зна и познаје по имену и свима ће Он дати заслужену награду када дође да суди живима и мртвима.

Нека би дао Бог да данашња наша молитва са којом је ударен темељ и освећен камен темељац овоме храму, да изађе пред Престо Божји, да нађемо милост пред Богом, а Бог да нам узврати Својим благословом и Својом милошћу, да бисмо, као што смо успешно почели тако успешно и довршили ово дело, у славу Божју, које се ради.

Наш народ је раније имао диван обичај да сваки посао свој свакога дана који почиње, почиње са молитвом, са знаком крста и са надом на помоћ Божију. Временом се тај обичај изгубио, па људи забораве да се прекрсте и када крећу на пут, и када крећу на њиву да ору и сеју, и када крећу да жању, па забораве да се прекрсте и када седну хлеба да једу, а све треба благосиљати, све треба освећивати оно што човеку служи и чиме се човек служи, освећивати знаком Часнога крста и молитвом Богу, благодаривши Богу јер сами, без Божје помоћи, не можемо чинити ништа. Зато и ми овај храм почињемо са молитвом Богу и са надом на помоћ Божју, да ће нам Бог помоћи да успешно наставимо са градњом и да га довршимо у што скоријем року, како бисмо имали где долазити на молитву, крштавати своју децу, венчавати своје младенце и испраћати у вечни живот наше драге покојнике, за које у храму вршимо опело и испраћамо у онај свет.

Нека би дао Бог, браћо и сестре, да свима онима који су помогли до сада да се добије ова локација овде, који су помогли да се ударе ови темељи, који ће помаћи ма чиме и ма на који начин, било својим прилогом, било својим радом, било својом молитвом Богу да се овај дом Божји заврши, нека Бог свима стоструко узврати сваким својим небоземним благословом. А, Бог зна шта је нама потребно за наше спасење – то ће нам и дати ако се будемо Богу молили, ако се будемо у Бога надали као што су то чинили и наши славни свети преци, почев од Светога Саве коме овајхрам и посвећујемо и његовог оца, старца Симеона – Стевана Немање, који остави свој престо и своје царство и оде да, као обичан монах, живот свој принесе Богу на службу и своме роду. Нека би Бог, њиховим молитвама, благословио све нас данас овде сабране и да нам помогне Бог да довршимо ово дело у славу Божју а на спасење наше, сада и увек и у векове векова. Амин.