Беседа владике Артемија у трећу недељу Великог поста – Призрен, Саборни храм Свети Ђорђе 2003.

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Онако као што је било стотинама година, да тако и у будуће буде још хиљаде и хиљаде година!“

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драги моји Призренци и драге моје Призренке,

После дужега времена, ево,по милости Божјој, нађосмо се поново заједно овде, у овом храму Божјем, да се помолимо Богу за себе, за наше сроднике и пријатеље, за неше комшије, за наше Призренце и наше Косовце који су данас далеко од својих градова, од својих села, од својих домова.

Ова данашња Литургија, приметили сте, била је веома богата. Имали смо два рукоположења монаха из Светих Архангела – један за свештеника један за ђакона, али смо имали са нама и нашу браћу, свештенике из братске нам Грчке који су дошли, не први пут, овде на Косово, који су до сада много пута долазили да нам донесу своју помоћ, да нам донесу оно чега смо ми овде лишени, оно што могу да донесу. Али, има нечега чега смо лишени, а што нам они не могу да донесу. Лишени смо слободе, лишени смо права на живот, лишени смо права на слободу кретања, лишени смо да будемо људи са људским достојанством. То нам браћа
Грци не могу да поклоне, али то Господ може да нам поново врати и ја верујем да ће ова данашња Литургија, ова наша молитва, ова рукоположења, да ће измолити милост у Господа да нас поново врати као расејано стадо по планини, да нас сабере, те да бисмо се поново овде нашли сви скупа, сви они са којима смо пре неколико година овде сваке литургије били, у овоме храму Божјем. Многих лица која смо тада овде виђали, данас нема овде са нама, али даће Бог да поново буду овде, и не само у Призрену него и у осталим нашим местима на Косову и Метохији, да би ово била и остала света српска земља, да би била и остала колевка наше духовности, наше културе и наше државности. Онако као што је било стотинама година, да тако и у будуће буде још хиљаде и хиљаде година!

А ми, браћо и сестре, који смо остали овде, издржали све оно што је било немогуће издржати очекујмо награду од Бога јер наш труд, наше сузе, наши страхови неће остати ненаграђени од Господа Бога и наших светитеља који су нам и својим примером показали и указали пут којим треба овде да живимо.

Ми се налазимо у средини Светог Великог поста, налазимо се као брод на пучини морској, али идемо у тихо пристаниште, идемо у сусрет Васкрсломе Господу, Који је, такође, страдао више него ми јер Он је страдао невин и без греха а ми смо, ипак, људи са разним слабостима и гресима својим, али је Господ и васкрсао и тиме нам дао наду и веру да ћемо и ми из наших невоља, из наших страдања васкрснути и овде на земљи, а када дође онај последњи дан историје света да ћемо васкрснути онда у живот вечни и да ће Господ тада наградити све оне који су у Њега веровали, који су за Њим ишли, кори су крст у животу као јарам Његов благи носили, онда ће Он све њих и све нас, ако Бог да, наградити Својим благим речима: Добри и верни слуго, у маломе био си ми веран, уђи у радост господара свога. Наследите Царство које вам је припремљено од постања света. Нека би Господ те награде удостојио све нас и све наше сроднике и пријатеље и све православне Хришћане, ма где живели по свету, и да Господ учини да и сви људи овога постану Његови верници, Његове слуге, и да и они сви постану грађани Царства Небескога, да бисмо сви скупа тамо славили Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.