Беседа владике Артемија на васкрсни понедељак у Манастиру Сопоћани 2003. године

Print Friendly, PDF & Email

„Својим преславним чудом Васкрсења из гроба после три дана проведених тамо Господ је довршио и извршио Тајну спасења рода људскога. Без Васкрсења Христовога не би било Хришћанства, не би било Цркве.“

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! Ваистину васкресе!

 

Има ли, браћо и сестре, већег догађаја у историји васионе од Васкрсења Христовога? Има ли радосније вести од ове коју анђео објави женама мироносицама, да је Христос устао из гроба? Има ли радоснијег поздрава којим се људи међусобно поздрављају од овога којега ми сада произносимо: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! и одговарамо: ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! ? Заиста, ни већег догађаја у историји васионе, ни радосније вести, ни радоснијег поздрава од овога нема. Јер, у ове две речи садржан је смисао наше вере и нашега живота: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Значи, смрт је побеђена. Људи су ослобођени те тираније која је држала род људски, од Адама до Господа Христа, у својој власти из које није било излаза. Смрт је била тамница без прозора и без врата. Како је Господ васкрсао, смрт више не постоји за онога ко у Христа верује. Постоји обећање да ћемо сви ми васкрснути и постоји гаранција да ће то тако бити. Гаранција је Васкрсли Господ који се јави најпре женама миросносицама, па онда Својим ученицима, па онда скупу од пет стотина браће, па Који се јавља, ево, већ две хиљаде година сваке године онима који у Њега верују. Како је та вест морала одјекнути у Јерусалиму онога првога дана! Пренесимо се мислима, браћо и сестре, у оно време и онај град, Јерусалим од пре две хиљаде година. Цео град је брујао и говорио о томе како су смрт Исуса Христа на Голготи пропратиле чудне појаве: Сунце помрчало, Месец потамнео, звезде с неба падале, Земља се тресла, камење се распадало и све је то говорило да тај страдалник на Голготи није обичан човек. И, заиста, није обичан човек. И онај стражар незнабожац, капетан страже, када виде шта би, рече: Заиста, овај човек беше Син Божји! Јер, чим природа цела састрадава Њему и толико бунтује против злочина које су људи извршили, Он није обичан човек. Народ који је посматрао то на Голготи, у почетку као радозналост, а онда ругајући се распетоме Господу, кад виде шта би вратише се бијући у прса своја шта су учинили. Цео град био је под тим утиском, под утиском Великога петка, под тим страшним утиском шта се све тога дана десило. Оно мало следбеника Христових крило се по кућама, није смело изаћи на улицу од разјарене масе која је викала против њиховог учитеља:Распни га, распни га! И одједном, три дана после тога, градом се пронесе друга вест: Христос је устао, Христос је васкрсао. Војници који су чували гроб, они су дошли у град и објавили ту вест и та вест је брујала од уста до уста, од човека до човека и радост је обузимала срца оних који су у Христа веровали, који су га следили, који су Му били верни за живота јер се обистинише речи њиховога Учитеља које је прорекао далеко пре Свога страдања: Идемо у Јерусалим и син човечији биће предат у руке безбожника и убиће га и трећи дан васкрснуће. И то пророштво Господа Христа се испунило и збило на дан Васкрсења Његовога. Али, одмах се појавише они који су хтели да то сакрију, да затрпају у земљу ту вест радосну, као што су Господа сахранили. Они који Христа осудише на распеће и на смрт, кад чуше од војника шта је било, дадоше им паре, и то доста новца им дадоше да кажу пред народом како су они заспали а ноћу дошли ученици Његови, украли га! Дакле, вест о Васкрсењу није истинита – то су покушали непријатељи Христови да ураде. Али, може ли неко својом завесом заклонити Сунце да не сија? Може ли неко својом лажју покрити Истину да не васкрсне? Не може! Тако и ова провидна лаж послужила је само као још једна потврда да је заиста Христос васкрсао и од тада сведоци Васкрсења Христовога се множе геометријском прогресијом. И ученици Његови којима се јавио у затвореној просторији, и жене мироносице, и путницима Луки и Клеопи за Емаус, и многима другима Господ се јављао за четрдесет дана, од Васкрсења до Вазнесења, потврђивао истину да је Он жив. Најречитије јављање беше апостолу Томи који није веровао ни својој сабраћи, ученицима, апостолима, да су видели Христа, рекавши: Не, не, док ја не видим и не опипам рукама мојим ране од клина, нећу веровати. Тврдоглави Тома био, прости Господе што кажем, али његово неверје је послужило вери милионима људи јер Тома је у осми дан по васкрсењу удостојио се тог да му се Господ јави са осталим ученицима и да га позове и каже: Томо, дођи, опипај ране моје и види да сам ја, јер дух нема тело и кости а видиш да ја имам, и не буди неверан него веран. Тома, усхићен, одушевљен ускликује: Господ мој и Бог мој! И та његова невера у почетку беже извор вере за многе Хришћане до дана данашњега, а Господ му рече, преко њега и нама: Томо, пошто си видео, поверовао си. Благо онима који не видеше а вероваше. И та благодат коју Господ обећа односи се на све Хришћане за две хиљаде година до дана данашњега. Односи се и на нас. Ми не видесмо Господа очима својим, телесним очима, али Га видесмо очима душе своје, осетисмо Га срцем својим и умом својим и верујемо и исповедамо да је Христос заиста васкрсао. Зато, кад кажемо ХРИСТОС ВАСКРСЕ!, ми објављујемо ту радосну вест. Када одговарамо ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!, ми исповедамо веру своју у то Васкрсење Христово. Заиста, Христос је васкрсао и тиме показао свету да је Он истинити Бог и истинити човек. Истинити човек јер је пострадао на крсту, умро и сахрањен, а истинити Бог јер је из гроба васкрсао и показао се жив. Тим Својим преславним чудом Васкрсења из гроба после три дана проведених тамо Господ је довршио и извршио Тајну спасења рода људскога. Без Васкрсења Христовога не би било Хришћанства, не би било Цркве. Да је Христос рођен онако како пише Свето писмо, у Витлејему, да је проповедао ону дивну, Божанску науку Своју, да је чинио сва она чуда која се у Јеванђељу помињу, да је пострадао на Голготи за род људски и сахрањен, али да није васкрсао све би то било прах и пепео. Он би био и остао први и последњи Хришћанин. Али, Васкрсење Христово потврдило је цео живот Христов да је, од зачећа, на Благовести кад је архангел Гаврило јавио Светој Богородици да ће родити Сина Божјега, па до Васкрсења и Вазнесења, да је Његов живот живот оваплоћенога Сина Божјега који је дошао, живео са људима, донео људима Божанску науку, пострадао од људи, за људе, васкрсао и смрт победио и живот вечни људима даровао. Тај догађај је темељ хришћанске Цркве, тај догађај је темељ наше вере, јер каже и апостол Павле: Ако Христос не устаде, узалуд вера ваша, узалуд и проповедање наше. Али, Христос васкрсе и нама људима дарова живот вечни. Стога се ми радујемо томе дану, најрадоснијем празнику хришћанскоме који се празнује најсвечаније широм земаљске кугле и довикујемо и онима који још у Њега не верују: ХРИСТОС ВАСКРСЕ, РАДОСТ ДОНЕСЕ, ЖАЛОСТ ОДНЕСЕ, СМРТ ПОБЕДИ И ЖИВОТ НАМА ДАРОВА. Амин.