Беседа владике Артемија на празник светих врача Козме и Дамјана у манастиру Сопоћани 2002. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„И још Господ саветује и поручује преко Својих ученика свима људима, свих времена, па и нама данас: Узмите јарам мој на себе јер је јарам мој благ и бреме је моје лако. А, гле, данас многи људи, чак и који се Хришћани називају, они сматрају да је јарам Христов много тежак, да је Његово бреме претешко, па зато не могу да посте, па зато не могу да се моле, па зато не стижу да дођу у цркву на молитву, па, па, па, стотину разлога имају да нађу како би показали да Христос није рекао оно како они осећају. Он говори о лаком и благом јарму и лаком бремену Његовоме, а тим људима се то чини и сувише много тешко. Зашто, браћо и сестре? Зато што су они на своја плећа натоварили многе бриге овога света…“

 

Беседа владике Артемија на празник светих врача Козме и Дамјана у манастиру Сопоћани 2002. године

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Нека је срећна и Богом благословена данашња слава, браћо и сестре, слава овога манастира Свети врачи Козме и Дамјана, који су нас и сабрали овде са разних страна из близа и из далека да се заједно Богу помолимо и замолимо свете бесребренике и чудотворце да се они моле за нас, као што то и чине већ скоро две хиљаде година.

Данашњи празник посвећен је у овом светом манастиру, монашкој слави јер сваке године на данашњи дан овде се сабирамо да бисмо са братијом овога манастира учествовали у њиховој духовној радости, радости због нових монаха који долазе, који се монаше и који се рукополажу. И ове године је било, па и ранијих година, синоћ смо имали два монашења а данас два рукоположења. Један од братије овога манастира постао је јеромонах, други је постао ђакон и тиме су постали слуге Бога вишњега.

У данашњем Светом Јеванђељу, које се увек чита на празник светих бесребреника, говори се: Ходите к мени, каже Господ, сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити. Од чега човек може бити уморан у овоме свету, браћо и сестре? Може бити уморан само од греха, од неправде, од зла које притиска душу нашу. Онај ко се осећа тиме обремењен, а нема човека који живи а да не греши, он радо слуша ове Христове речи и прилази Му да би га Христос тога ослободио и да би га од тога терета одморио, јер каже Господ: Угледајте се на мене јер сам ја кротак и смирен срцем. Само кротак и смирен може прићи смиреноме Господу и кроткоме Господу Христу и добити од њега олакшање. И још Господ саветује и поручује преко Својих ученика свима људима, свих времена, па и нама данас: Узмите јарам мој на себе јер је јарам мој благ и бреме је моје лако. А, гле, данас многи људи, чак и који се Хришћани називају, они сматрају да је јарам Христов много тежак, да је Његово бреме претешко, па зато не могу да посте, па зато не могу да се моле, па зато не стижу да дођу у цркву на молитву, па, па, па, стотину разлога имају да нађу како би показали да Христос није рекао оно како они осећају. Он говори о лаком и благом јарму и лаком бремену Његовоме, а тим људима се то чини и сувише много тешко. Зашто, браћо и сестре? Зато што су они на своја плећа натоварили многе бриге овога света: бригу за здравље, бригу за богатство, бригу за посао, бригу за уживањем, бригу за летовањем – где ће летовати, како ће провести одмор, како ће провести и дочекати 29. новембар, како ће дочекати нову годину, како ће их прославити. Те бриге нас море, и када на те бриге још додамо Христов јарам и Његово бреме, онда нам се чини нешто много тешко, али не знамо шта је, па мислимо да је Христово бреме тешко, а оно је тешко бреме овога света. Само онај ко се ослободи непотребних брига овога света – за овај материјални свет, за материјална богатства, ко се одрекне себе и крене за Господом Христом, он онда доживи благодат ових Христових речи и осети да је јарам Христов заиста благ и да је бреме Његово лако. Лако се носи.

Примера имамо много у историји Црква Божје за две хиљаде година. Стотине и хиљаде преподобних монаха и монахиња које су се одрицале света, повлачили се у пустињу, живели тамо ради Бога и душе своје, њима је бреме Христово било и сувише лако и они су га лако носили и изнели су свој подвиг до краја свога живота и зато се удостојили да се назову пријатељима Христовим и да их Господ прослави и у ономе блаженом животу вечноме, али и овде на земљи. Такви су били и свети бесребреници Козма и Дамјан који су били лекари, јер када кажемо врачи не мисли се на врачаре и гатаре него на лекаре, јер је то старословенска реч која значи: лекара. Они су били лекари и примили су јарам Христов на себеи бреме Христово и они су своју умешност и своје знање, своју вештину да помажу људима, користили са молитвом Богу и са надом на помоћ Божју. Они су лечили многе болести по људима, више својом молитвом и вером и благодаћу Божјом него материјалним лековима и медикаментима. И они, лечећи људе, чинећи добра многима који год је од њих тражио, нису узимали никакву награду за то јер нису хтели да имају на себи и бреме овога света. Зато се зову бесребреници јер нису наплаћивали своје услуге и своју помоћ коју су људима чинили.

И многи из рода нашега, почев од светога Саве и светог Симеона, светог краља Уроша који сагради ове предивне Сопоћане и остави нама у аманет да их чувамо и сачувамо и предамо млађим поколењима, све до владике Николаја и оца Јустина Ћелијског, сви су они носили благи јарам Христов и нису се жалили на његов терет,на његову тежину јер су најпре скинули са својих плећа бригу и терет овога света.

То је пример, браћо и сестре, и за нас. То су показали и ови данашњи наши монаси и монахиње који испуњавају наше светиње, наше манастире, те се овако песма Богу узноси свакога дана и увече и ујутру из ових храмова. И они су оставили земаљске бриге. Оставили су своје сроднике, своје пријатеље, своју каријеру, своја занимања, своје факултете и дошли су, ето, да приме благи јарам Христов и Његово лако бреме. И они се труде да га достојно носе, по угледу на старе монахе и подвижнике.

Нека би Господ услишио данашње наше молитве и даровао снаге и новим монасима и новим свештенослужитељима, а и свима нама, браћо и сестре, снаге да се ослободимо земаљских брига како би бринули само о ономе што је једино на потребу, а то је о спасењу своје душе, о вршењу заповести Божјих, о угађању Богу у животу своме. Јер, само тако ако будемо чинили и ако томе будемо учили наше млађе, нашу децу и омладину, онда ћемо, заиста, са надом на милост Божју отићи из овога света и верујемо да ћемо се наћи у Царству Христовоме, на ономе месту које је Господ припремио онима који Га љубе, где се налазе и сви свети угодници Божји, и данашњи свети врачи, да и ми са њима и свима свети светима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.