Беседа владике Артемија на празник Светог пророка Илије 2003. године у Лешку

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Браћо и сестре, ова казна коју је Бог попустио на нас има исти онај смисао као и казна за време пророка Илије, не да нас уништи него да нас к Себи врати, да нас на прави пут поврати, да нас обрати нашим светим прецима, Светоме Сави, Светом кнезу Лазару, ђакону Авакуму, владици Николају и осталим нашим угодницима Божјим, да се њих сетимо, да њих за пример узмемо, да њиховим путем идемо, да њихову веру држимо и да се са пута греха вратимо на пут Божји, на пут врлине, да престане мржња међу нама, да престане пакост међу нама, да престане завист међу нама, да престанемо чинити зло један другоме него да чинимо добро као брат брату, да прихватимо Закон Божји у сваком погледу и онда ће Бог, када се ми будемо вратили Њему, онда ће Он поново бити Бог наш и Спаситељ наш и сигурно ће тада послати милост Своју, избавити нас од наших невоља, од наших непријатеља и страдања и дати нам оно за шта се будемо молили.“

Ево, драга браћо и сестре, сабрали смо се данас овде, око овога Божјега храма, да прославимо једнога великога и необичнога светитеља Божјега, да прославимо Светог пророка Илију. Како каже његов тропар, анђела у телу и темељ пророка. Јер Свети пророк Илија беше човек као и ми, од исте грађе и исте материје али, ето, вером својом великом у Бога свога уздигао се изнад многих, не само својих савременика, него и осталих људи у протеклих три хиљаде година, колико је протекло од његовога живота.

Свети пророк Илија беше огњен у духу и речи, а у његово време беше завладала велика непобожност, велико отпадање од вере, од Бога, и то је њега, као слугу Божјега, много мучило и болело. Кад је видео свој народ где је залутао са правога пута, да иде стампутицама које воде у пропаст, он је онда почео тај народ најпре да поучава, па кад није вредело почео је да га изобличава, да му указује на његове грехе, на његове пороке, његово идолопоклонство, јер народ беше заборавио правога Бога и почео се клањати идолима. Када ни то ништа није помогло, из љубави према Богу и своме народу, он је молио Бога да казни тај народ, да га казни али не да га уништи, да га казни из љубави да би га пробудио и на прави пут повратио. А та казна беше страшна. Сви ви то знате, да је на молитве пророка Илије било закључано небо три и по године, три године и шест месеци да не падне ни кап кише, ни кап росе на земљу. Можете мислити, а сви знамо, ова наша суша која је трајала кратко време колико нас је све коштала. А шта је тек било тада, то говори Свето Писмо, да се све биље, сва трава, сво дрвеће исушило, да су сви извори пресахнули, да су реке пресушиле, да је и народ и стока почео да страда и умире од глади и жеђи, али се народ ни тада није сетио нити се опоменуо и на прави пут вратио. Јер беше тада и у народу томе безбожни владар цар Ахав са својом безбожном царидом Језавељом који су народ увалили у тешки грех идолопоклонства. И онда пророк Илија, опет, када је опоменуо и цара и народ, он се онда помолио и предложио цару да се народ сам определи у кога ће бога веровати. Онда је пророк Илија предложио да цареви, жречеви, значи служитељи идола призову молитву и замоле своје идоле да пусте кишу на земљу. Ако они не успу онда ће он помолити се Богу правоме, па онда који бог даде кишу народу то је прави бог, у њега народ да верује. Сви су то прихватили као један добар предлог. Сабрали су се на једну гору, на једну планину, не у долину као ми данас, и тамо је то извршено. Залуд су жречеви идолски викали цео дан, молитвали, богорадили цео дан, ништа није било, никакве вајде. А онда је пророк Илија помолио се Богу пред свима и Бог је услишио његову молитву и пустио кишу на земљу, и тиме је, том казном, Свети пророк Илија у ствари пробудио тај народ свој безбожни, вратио га на прави пут, вратио га вери отаца својих.

То је, браћо и сестре, пример да они који народ највише воле они га највише и опомињу и указују на његове мане и пороке. И у нашем народу је било таквих људи. Треба се сетити владике Николаја Жичкога, Јустина Ћелијскога и многих других који су и наш народ опомињали за наше неверје, за наше безбоштво у коме смо провели више од педесет година. Али и наш народ је био тврдоврат и тврдоглав као и тада народ пророка Илије, па на све те опомене нисмо се обраћали, нисмо се Цркви и Богу вратили. Зато је Бог, опет из љубави према нама, попустио страдање, попустио невољу на наш народ кроз коју још увек пролазимо, ево, скоро петнаест година ратови, невоље, страдања, прогони, избеглиштва, убиства и шта све не, што је снашло наш народ.

А, да ли се наш народ, ипак, пробудио и Богу повратио? Делимично да, у целини још увек не. То је доказ, тај што још увек има много оних који су некрштени у нашем народу. Има много оних који нису венчани по Закону Божјем него живе у такозваном грађанском браку. Доказ је то што многи не знају ни када који пост почиње, ни када се завршава, који не знају ни шта је среда ни шта је петак, који не знају за грехе, који се предају свим земаљским уживањима и страстима, који убијају своју децу у утроби својој. На једно рођено дете у Србији троје је убијено, па се чудимо што нас нема, што наш народ нестаје.

Браћо и сестре, ова казна коју је Бог попустио на нас има исти онај смисао као и казна за време пророка Илије, не да нас уништи него да нас к Себи врати, да нас на прави пут поврати, да нас обрати нашим светим прецима, Светоме Сави, Светом кнезу Лазару, ђакону Авакуму, владици Николају и осталим нашим угодницима Божјим, да се њих сетимо, да њих за пример узмемо, да њиховим путем идемо, да њихову веру држимо и да се са пута греха вратимо на пут Божји, на пут врлине, да престане мржња међу нама, да престане пакост међу нама, да престане завист међу нама, да престанемо чинити зло један другоме него да чинимо добро као брат брату, да прихватимо Закон Божји у сваком погледу и онда ће Бог, када се ми будемо вратили Њему, онда ће Он поново бити Бог наш и Спаситељ наш и сигурно ће тада послати милост Своју, избавити нас од наших невоља, од наших непријатеља и страдања и дати нам оно за шта се будемо молили. А ми се молимо, пре свега, за спасење душа наших, онда за мир и слогу међу људима, за напредак у сваком погледу, да миран и побожан живот поживимо и да добар одговор дамо на Страшном Суду Божјем. То су наше молитве свакога дана, то су наше молитве и данас заједно овде сабраних. Браћо и сестре, и ми се молимо Богу не само за нас овде него и за оне који данас нису овде и за цео наш народ, било да се вратио Богу, било још да се није вратио ал` очекујемо да се врати. Када се будемо Богу вратили онда ће нас Бог вратити и на наша огњишта, на наше Косово и Метохију, око наших светиња, око наших гробаља, да останемо тамо где сунаши преци живели стотинама година, да и ми, њихови потомци, тамо живимо, да не напуштамо своје домове, да не продајемо своју имовину јер тиме продајемо нашу колевку, предајемо колевку наше духовности, наше културе и наше народности.

Нека би Бог, данашњим молитвама нашим и молитвама Светог пророка Илије, обратио све нас на прави пут, дао нам снаге да идемо правим путем Божјим ради спасења нашега и ради добра народа нашега, па Бог да нас поврати к Себи, да нас поврати на наше просторе Косова и Метохије, да нам дарује мир, слогу и љубав са свима људима добре воље да бисмо увек и у све векове славили Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин.