Беседа владике Артемија у девету недељу по Педесетници у манастиру Грачаница 2004. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Ето, сви ми, браћо и сестре, у животу своме често пута се налазимо у сличном искушењу као апостол Петар. Ми кренемо на неко дело, кренемо на неки посао, кренемо са вером да ћемо успети, са надом и са молитвом Богу да ћемо успети у томе делу, али често пута наилазимо на разне препреке, на разне сметње, на подсмевања људи, на неразумевање другога, на неразумевање наших најближих, и ми почињемо да сумњамо у успех нашега дела и почињемо да тонемо, да се губимо. Шта треба тада чинити? Оно што је и апостол Петар: завапити из дубине душе: Господе, спаси ме, пропадам! И знајте, Господ је увек близу оних који му се обраћају, који му се моле са вером, који у Њега верују, али и који Његове заповести испуњују. Само таквима Господ пружа руку Своју помоћи…“

Свака недеља, браћо и сестре, износи пред нас један догађај из Светог Јеванђеља Христовога, догађај који нас утврђује у нашој вери православној, који нас утврђује на нашем путу спасења којим смо кренули, тако да година дана личи на једну велику књигу, а недеље у години су као странице те књиге на које је исписана по једна посебна поука и порука коју нам Господ упућује сваке недеље. Тако и данас Свето Јеванђеље износи пред нас један диван али и чудесан догађај, догађај који сведочи о моћи и јачини вере, и о немоћи неверја или сумње.

После чудеснога нахрањења у пустињи седам хиљада људи које је Господ учинио, а које се поновило прошле недеље, Господ је отпустио своје ученике да иду на другу страну језера у чамцу, у лађи, а Он је остао да се Богу помоли. Док су они пливали по мору Галилејском подигла се велика бура, дунуо силан ветар и они су били у страху да се не подаве у води. У то време они виде свога Учитеља да иде по води, иде к` њима. Не знајући да је то Он, уплашили су се још више јер су мислили да је нека утвара. Али, Господ им се јави, и рече: Не бојте се. Ја сам. Не плашите се. А Петар, који се увек истицао међу осталим апостолима, обрати се Учитељу своме, и рече: Господе, ако си ти нареди ми да дођем по води к` Теби. И Господ му рече: Хајде. Петар изађе из чамца, из лађе и пође по води ка Господу. И ишао је по води! Како предивно чудо! Човек иде по води и не тоне. Али, док је имао веру он је ишао по води. Али видећи велике таласе и ветар који дува силан, он се уплаши, посумња и истог момента поче да тоне у воду и у страху повика: Господе, спаси ме! А Господ, који је увек близу оних који Га моле, који страдају, који су у опасности, пружи му руку и рече му: Маловерни, зашто си посумњао? И држећи га за руку уведе га у лађу поново, а ученици остали када то видеше поклонише му се и исповедише: Ти си, заиста, Син Божји!

Ето, сви ми, браћо и сестре, у животу своме често пута се налазимо у сличном искушењу као апостол Петар. Ми кренемо на неко дело, кренемо на неки посао, кренемо са вером да ћемо успети, са надом и са молитвом Богу да ћемо успети у томе делу, али често пута наилазимо на разне препреке, на разне сметње, на подсмевања људи, на неразумевање другога, на неразумевање наших најближих, и ми почињемо да сумњамо у успех нашега дела и почињемо да тонемо, да се губимо. Шта треба тада чинити? Оно што је и апостол Петар: завапити из дубине душе: Господе, спаси ме, пропадам! И знајте, Господ је увек близу оних који му се обраћају, који му се моле са вером, који у Њега верују, али и који Његове заповести испуњују. Само таквима Господ пружа руку Своју помоћи и помаже им у овоме животу да би, живећи у овоме животу, постали грађани Царства Небескога, грађани Небескога Царства, онога које је Господ припремио људима још пе постања света. Јер, Господ је зато и дошао на земљу да људима дарује живот вечни. И то смо чули у данашњем Светом Јеванђељу, и објашњење шта је то живот вечни. То је да људи познају Оца Небескога, Бога свога да познају и Онога Кога је Он послао на земљу, Исуса Христа. Тако само Јеванђење објашњава шта је живот вечни. Живот вечни је богопознање, познање Бога и живот са Богом, јер Бог је живот и онај који са Богом живи вечно ће живети, као што је и Бог вечан.

Тој вери, браћо и сестре, учи Света Црква више од две хиљаде година. Тој вери учили су Оци шест васељенских сабора који су се борили против лажних учења разних јеретика, разних заблуда које су многи проповедали у име Христово, а они су били ти који су, уз помоћ Божју, бранили веру православну, чували Истину коју је Христос донео, утврђивали људе у тој вери и тако удостојили се и они да буду прослављени од Бога и прослављани сваке године у ову недељу, када се њихов спомен слави, спомен Светих Отаца шест првих васељенских сабора. Они су утврдили веру православну, они су је одбранили, они су је нама предали у аманет да је и ми чувамо и сачувамо и предамо нашима млађима. Само живећи том вером, браћо и сестре, ми се спасавамо у овоме свету, савлађујемо све невоље, све препреке, сва искушења, сва страдања радо подносимо јер верујемо у Господа Христа, верујемо у живот вечни, који је обећао онима који Га љубе.

Нека Господ дарује и нама снаге и вере да у свакој невољи, у свакој муци, у сваком искушењу, у сваком страдању, и ми завапимо из дубине душе попут апостола Петра: Господе, спасавај! Погибосмо! И знајте, Господ нас неће оставити у нашој невољи, у нашој погибли, него ће нам послати помоћ Своју као што је помогаои апостолу Петру на мору.

Нека Господ прими данашње наше свете молитве, за нас овде сабране, иако нас је мали број, и за оне који данас нису дошли у храм овде, и за цео наш православни народ, да нас Бог врати к` Себи, да нас врати нашим прецима, нашим Праоцима, нашим коренима, да живимо њиховом вером, да живимо као што су они живели, да следимо њихов пример и да, тако живећи, учимо нашу децу и омладину, да би сви када одавде одемо нашли се у Царству Небескоме, наследили живот вечни и тамо славили Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.