Пастир добри
„Да ли да се данас радујемо или да тугујемо? Сигурно да је то дилема данас наша овде. Треба да се стидимо таквих наших предака наших вођа и ослободилаца који су нас ослободили свега што нам је свето, мило и драго било на светој косовско-метохијској земљи. Ослободили су Косово од наших храмова, ослободили Косово од наших гробова, ослободили Косово од наших синова, од наше деце. Од Срба су Косово ослободили ти наши ослободиоци!
Али, историја памти а Бог све види. Бог ће свима дати по заслузи, по ономе што су радили, а историја ће свакога назвати правим именом. Рећи ће попу поп и бобу боб, рећи ће јунаку јунак а издајнику издајник.“
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Сретан вам празник данашњи, браћо и сестре. Нека је срећан овај свештени чин којега смо сада довршили пред вашим очима пред лицем неба и земље, пред свевидећим оком Тројединога Бога, светим анђелима, светитељима и људима.
Овога дана ми смо поставили камен темељац за овај свети храм у граду Ђаковици, храм који ће бити посвећен Силаску Светога Духа на апостоле, храм који ће бити спомен храм и костурница свим оним нашим славним и светим прецима који су животе своје дали за ослобођење ове свете косовско-метохијске земље, који су од Косова до данашњега дана живот свој давали за највеће идеале ради којих Србин треба и може да живи, за Крст часни и слободу златну.
Данашњи дан је велики празник у историји нашега народа. На данашњи дан ми, браћо и сестре, обнављамо онај завет наших праотаца, наших дедова и прадедова и наших очева који су пре Другога светскога рата смогли снаге и на овоме светоме месту, подигли били храм у славу Свете живоначелне Тројице и спомен храм и костурницу за кости мученика који су пали у Првом светском рату. Тај њихов храм, браћо и сестре, преживео је све ратне страхоте али није преживео страхоте ослобођења, није преживео страхоте које смо у миру преживели и доживели, јер четири године после завршенога рата непријатељска мисао, идеологија и непријатељска рука, на жалост српска, порушила је тај свети храм. Порушила и од њега градила јавне клозете по Ђаковици.
Да ли да се данас радујемо или да тугујемо? Сигурно да је то дилема данас наша овде. Треба да се стидимо таквих наших предака наших вођа и ослободилаца који су нас ослободили свега што нам је свето, мило и драго било на светој косовско-метохијској земљи. Ослободили су Косово од наших храмова, ослободили Косово од наших гробова, ослободили Косово од наших синова, од наше деце. Од Срба су Косово ослободили ти наши ослободиоци!
Али, историја памти а Бог све види. Бог ће свима дати по заслузи, по ономе што су радили, а историја ће свакога назвати правим именом. Рећи ће попу поп и бобу боб, рећи ће јунаку јунак а издајнику издајник.
Али, Богу хвала, ипак није та замисао до краја спроведена. Још нас је остало доста на овој светој косовско-метохијској земљи. Остало нас је, смогли смо снаге и храбрости да поново, на рушевинама старога храма, подижемо нови храм који ће бити, уједно, спомен наше генерације, нашег определења за свето косовско Јеванђеље, али помен и оних злочина и издајстава које су наши преци пре педесет година извршили на овоме месту.
За овај данашњи радосни дан и празник, браћо и сестре, има најпре да захвалимо Господу Богу што нас је сачувао од коначног истребљења са ових простора, да захвалимо Богу што нам је дао снаге, што смо се поново почели да враћамо нашим коренима, нашој историји, нашим светим и славним прецима, што нам је дао мисао у срце да испунимо онај заветни дуг којег су наши прадедови извршили овде према нашим страдалницима и мученицима који су костима засејали сваку стопу српске земље. А онда да захвалимо и прегаоцима овога светога дела, најпре свештенику ђаковићком, нашем драгом и уваженом протојереју Трајану Којићу који за две године, ево, већ трећи храм зида. Два је подигао и обновио, један у Бистражину и један у Пискотама. То је била као увертира. То су храмови који су били путокази шта нам даље ваља радити. И, ево, уз помоћ њега, његовог залагања, уз помоћ Момчила Станојевића и осталих његових сарадника из овога места, ево, Богу хвала, дочекали смо да поставимо темеље и овога светога храма, да се Богу помолимо да Господ утврди овај храм, да остане непоколебив и неразрушив до краја века и света, да се у њему Срби окупљају, да се у њему Богу моле, да се кају за своје грехе, да се овде крштавају и венчавају, да наш народ узрасте око наших храмова, да их испуњује сваке недеље и празника, јер само тада и само тако и ово наше дело и подизање овога храма биће Богу мило и драго а нама ће служити на понос и част, а нашим потомцима на утеху и охрабрење да и они истрају на светосавском светолазаревском и косовском путу и идеалима.
Користим ову прилику да уручим један Орден мајке Југовића једној нашој сестри из овога места, Будимки Делић из Петровца, која је родила и одгојила шесторо деце на овој светој косовској земљи. Њој се додељује златна медаља мајке Југовића. Нека би дао Бог да оваквих мајки буде што више у нашем народу, да се и ми множимо, да испуњавамо оне заповести Божје: Рађајте се, множите се, напуните земљу и владајте њоме, да има у нашем народу што више Обилића, што више Југовића, што више Лазаревића, а да нестане Бранковића у смислу издајника, да их никада више не буде у нашем народу, него да сви сложно градимо свете храмове, чувамо свету косовско-метохијску земљу, множимо се на њој и славимо Оца и Сина и Светога Духа и у овоме и ономе свету кроза све векове и сву вечност. Амин.
