Пастир добри
„Синоћ, за време бденија, које се вршило у овоме храму у част Мајке Божје, а које је трајало негде око три сата, било је једно педесетак душа и никако више, а изван цркве, тамо изван ограде манастирске порте, где су оне справе за разоноду, где су рингишпили и остало, тамо је врвило од народа, од омладине, од деце. А у храму је било неколико старица и неколико људи! Да ли се и на нама не испуњава она Реч Христова у Јеванђељу о два пута у овоме животу: ускоме путу који води у живот вечни и, вели, мало их је који га налазе и који њиме иду, и о широкоме путу који води у пропаст вечну и многи су који њиме хрле. Никада у животу нисам осетио истинитост ових речи као синоћ, овде, на молитви! Ово су уска врата и ово је онај узани пут трновити који води у живот вечни, али којим мало нас иде данас, а широки пут је онај који води у разоноду, који води у кафане, који води на летовање, који води на рингишпиле, који води на ђавослужење! Уски пут је богослужење а широки пут је ђаволослужење. Наш народ још увек, у огромној већини, 99 процената, иде оним широким путем. А очекујемо, а очекујемо милост Божју! Очекујемо да нам Бог помогне, да нам пошаље милост Своју, да нас избави од страдања и искушења. Како? Како ако се ми Богу не молимо, ако се Богу не враћамо као народ? Част изузецима и част вама који сте овде данас сабрани. Ове речи укора и прекора нису вама упућене, него онима који нису данас овде, у овоме храму, нити у било којем другом храму нашем, да се Богу моле. Њима треба ви да пренесете ове речи које сам данас овде изговорио.“
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Данас, браћо и сестре, славимо један велики празник, празник Успенија Мајке Божје, оне Мајке која се удостојила, једина у роду људскоме, да прими у себе Сина Божјега и да га роди као Спаситеља, нашега Господа Исуса Христа.
Мајка Божја је послужила нашем спасењу и зато је постала часнија од Херувима и славнија од Серафима и постала је Она коју славе нараштаји, као што је и сама прорекла, сви нараштаји рода људскога од онога времена па до последњега дана историје овога света. Род људски је завалан Мајци Божјој на ономе што је Она учинила за наше спасење и за оно што чини, ево, већ две хиљаде година. Јер, иако данас славимо Успеније Мајке Божје, значи престављење или смрт, како би ми казали, Она није далеко од нас, Она нас није напустила, Она је близу свакога онога ко јој се у молитви обрати и ко је за помоћ замоли. Она је посредница између нас и сина Њенога јер Она има велику смелост пред Њим и Она наше молитве појачава Својим молитвама и тиме нам помаже да поднесемо наше невоље, наша искушења и наша страдања у овоме свету и помаже нам да победимо највеће зло у нама, а то је грех страсти и ђавола.
Мајка Божја је испунила земаљску куглу чудесима својим. Нема места и нема, чини ми се, људскога бића које се некад замолило Мајци Божјој а да није осетило Њену помоћ и Њену подршку. Зато је род људски посветио Мајци Божјој најбоље што је могао својим умом да измисли и својим рукама да начини. И у нашем роду Србскоме исто је тако. Највеличанственији манастир којега су србске руке саградиле, манастир Хилендар, посвећен је Мајци Божјој. Ова предивна Грачаница, задужбина краља Милутина, посвећена је, такође, Мајци Божјој. Безбројне многе цркве широм земље србске посвећене су оној која се удостојила да се назове Мајком Божјом. На најјбољим иконама и фрескама које је рука људска насликала, насликана је икона Мајке Божје. Најбоље песме које је језик људски испевао, испевао је у похвалу и у славу и част Мајке Божје. Па, ипак, када погледамо шта је Она за нас учинила, ми ово све шо смо као људи принели Њој, све је то као зрно песка према пучини морској, према оној љубави коју Она према нама показује и указује.
Сви ми који смо данас овде сабрани, браћо и сестре, дошли смо да прославимо Успеније Мајке Божје, да принесемо молитве наше Богу, Сину Њеноме, да је умолимо да наше молитве Она појача својим молитвама, за нас, за наше пријатеље, сроднике и за цео наш православни народ. Али, још увек када погледамо колико је нашега народа у овоме селу само, у овој околини, у граду Приштини, а колико нас је данас овде, у храму, сабано на овој прослави, ми видимо такође да је то једна драстично мала, мала групица која се овде сабрала. Где су остали православни Срби? Они су вероватно на ономе широкоме путу који води у пропаст. Синоћ, за време бденија, које се вршило у овоме храму у част Мајке Божје, а које је трајало негде око три сата, било је једно педесетак душа и никако више, а изван цркве, тамо изван ограде манастирске порте, где су оне справе за разоноду, где су рингишпили и остало, тамо је врвило од народа, од омладине, од деце. А у храму је било неколико старица и неколико људи! Да ли се и на нама не испуњава она Реч Христова у Јеванђељу о два пута у овоме животу: ускоме путу који води у живот вечни и, вели, мало их је који га налазе и који њиме иду, и о широкоме путу који води у пропаст вечну и многи су који њиме хрле. Никада у животу нисам осетио истинитост ових речи као синоћ, овде, на молитви! Ово су уска врата и ово је онај узани пут трновити који води у живот вечни, али којим мало нас иде данас, а широки пут је онај који води у разоноду, који води у кафане, који води на летовање, који води на рингишпиле, који води на ђавослужење! Уски пут је богослужење а широки пут је ђаволослужење. Наш народ још увек, у огромној већини, 99 процената, иде оним широким путем. А очекујемо, а очекујемо милост Божју! Очекујемо да нам Бог помогне, да нам пошаље милост Своју, да нас избави од страдања и искушења. Како? Како ако се ми Богу не молимо, ако се Богу не враћамо као народ? Част изузецима и част вама који сте овде данас сабрани. Ове речи укора и прекора нису вама упућене, него онима који нису данас овде, у овоме храму, нити у било којем другом храму нашем, да се Богу моле. Њима треба ви да пренесете ове речи које сам данас овде изговорио. Јер, каже Свети Златоуст: Ми, значи свештеници, одговорни смо за спасење вас који у храм долазите, а ви, ви сте одговорни за спасење оних који у храм не долазе. Ви се са њима срећете и на послу и у комшилуку, и на пијаци, и свуда. Говорите им! Опомињите их, да није оно пут који је показао Свети Сава а којим они данас иду, него пут, пут Истине Божје, пут онај који је Мајка Божја показала и којим су толики наши славни и свети преци ишли.
Ево, видите, и ми који дођемо у храм често пута не знамо да се понашамо. У најсветије моменте Литургије, када се врши Света Тајна Божија, када се народ причешћује, ми се гурамо, ми палимо свеће, ми носимо своје дарове. Добро је то све, али све има своје време. Треба доћи у цркву на време, пре богослужења, попалити свеће, целивати иконе, а онда свету службу Божју пратити са пажњом и молитвом и учествовати у њој!
Нека би дао Бог, молитвама Свете Мајке Божје чији празник данас славимо, да се наш народ у целини врати са широкога пута погибли на онај уски и јако трновити пут који води у живот вечни, да бисмо били достојни потомци Светога Саве, краља Милутина, кнеза Лазара и осталих наших славних предака, да томе путу учимо нашу децу и омладину, да када пођемо одавде и ми се нађемо где се и они тамо налазе, у Царству Христа Бога, да тамо са њима и свима светима славимо Оца и сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
