Беседа владике Артемија у недељу XIII по Педесетници у Клини 1.9.1996. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Ето, на ту трновиту и запуштену њиву личе многе душе нас, крштених Срба. А то трње и коров по души нашој, то су греси наши, браћо и сестре. То је наша злоба. То је наша мржња. То је наше оговарање и празнословље. То је завист једнога према другоме. То је подметање ногу један другоме. То је убиство деце у утробама својим. То је грех и неморал. То је пијанство. То су сва она зла која је ђаво измислио, а која смо ми, људи, прихватили и у душу своју набацали као у неку пустињу.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Благодарим Господу Богу, браћо и сестре, што се данас налазимо овде са вама у овој дивној малој цркви у срцу Метохије. Радујем се посебно што је ово прва моја Литургија у овоме храму и први сусрет са вама. Иако сам на овој Епархији пет година, до сада није било прилике да се видимо и да се заједнички Богу помолимо. Богу хвала, данас је та прилика пружена и мени и вама. Радујем се, такође, што видим овде, испред вас, вашу децу, вашу и нашу будућност на којима треба да остане и наша вера и наша отаџбина. Али, да би то и било, браћо и сестре, да би могли на њих да се ослонимо и да њима оставимо оно што су нама наши стари заветовали и оставили, наше светиње, наше манастире, нашу Пећку патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу и остале светиње и највећу светињу, веру православну, морамо се око њих сви потрудити да постану и остану прави Хришћани. Управо о томе труду и раду говори и данашње Свето Јеванђеље, које смо прочитали а које сте ви пажљиво саслушали, Јеванђеље о винограду и виноградарима.

Укратко ћу поновити за оне који су се касније укључили у Свету Литургију. Вели Свето Јеванђеље да је неки домаћин посадио виноград, оградио га, ископао подрум и винице у њему и све што треба и предао га виноградарима да га обрађују, да га негују, а он је отишао на неки пут. Кад је дошло време да виноград донесе плод свој и род, тај домаћин посла своје слуге да приме род винограда, значи грожђе, да га донесу у његове подруме и све остало што треба. А виноградари четири године колико су радили виноград, заборавили су да постоји домаћин винограда, па уместо да оно што су дужни да ураде, да даду плод винограда слугама домаћиновим, они, вели Јеванђеље, похваташе те слуге, једнога убише, једнога избише, једнога засуше камењем и не дадоше ништа. Домаћин шаље по други пут своје слуге, и они пролазе исто тако. Шта да радим? Послаћу им, вели, сина мога јединца. Па, ваљда кад виде сина застидеће се па ће испунити своју дужност и обавезу. А зли виноградари, уместо да се застиде сина, они сковаше план. Па, овај је наследник. Хајде да ми њега убијемо па ће нама остати његово наследство. Овај виноград биће наш и само наш. Штп рекоше, то и учинише. Ухватише сина, изведоше изван винограда и тамо га убише. И Господ онда пита своје слушаоце, фарисеје и своје ученике: Шта мислите ви, шта ће домаћин да уради тим злим виноградарима? И они одговорише онако како су једино и могли и морали одговорити, веле: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, бољима од ових, који ће родове винограда давати у своје време. То вели данашње Свето Јеванђеље, браћо и сестре, а свети оци то тумаче и може се тумачити са више страна ова јеванђелска дивна прича.

Пре свега, домаћин винограда знамо ко је – то је Бог, Који је створио овај свет, овај виноград Божји. Он га је дао на употребу нама људима. Ми смо ти виноградари. Како се односимо према винограду домаћиновом? Како радимо у њему? Да ли плодове, које треба да дајемо домаћину, дајемо на време? Кроз ово Јеванђеље приказана је историја целога света, од почетка, од првог човека Адама, до последњега човека. Оне слуге које шаље домаћин да приме плод винограда јесу, најпре, пророци Божји које је Бог слао у свет да виноградаре опомену шта треба и како треба да раде, а сви пророци које је Бог слао народу јеврејском били су од истог тог народа похватани и побијени на разне начине, као што и каже: једнога камењем, једнога убише, једнога избише, и тако даље. Друге слуге јесу поново слање пророка и свети апостоли Христови који сви су листом били побијени од злих виноградара, од нас људи. А син домаћинов кога он шаље, па јасно је да је то Господ наш, Исус Христос, кога је на крају послао међу људе да људе, те зле виноградаре, опомене и да им покаже пут којим да иду да би постигли своје вечно назначење, да би постигли своје спасење. А ми, Хришћани, знамо шта су људи урадили од Сина Божјега: ухватише Га, изведоше изван града и на Голготи Га распеше.

Шта ће господар, шта ће Бог да ради тим злим виноградарима? Злом смрћу ће их погубити, као што је и било. Јеврејски народ, који је тај злочин извршио, он је доживео страшну судбину и њихов град Јерусалим и држава били су разорени а Јевреји су расејани по целоме свету. Две хиљаде година су се скитали по свету целом, немајући своје отаџбине и домовине. То је казна домаћина према злим виноградарима!

Али, има и друга једна страна ове приче. Сваки човек је, у ствари, добио од Бога један драгоцени и скупоцени виноград, а то је душа наша. О тој души ми треба да бринемо, ту душу треба да обрађујемо, да је украшавамо врлинама и да она доноси плод духовни, плод који ће нама отворити врата Раја и увести нас у Царство Божје. Како се ми људи према томе дару Божјем, према томе винограду, према души својој односимо? Односимо се као према најбезвреднијој ствари. Много има људи у свету, браћо и сестре, много и међу нама крштенима, и међу нама православнима, и међу нама који се називамо народом Светога Саве има, авај, много оних који никада на своју душу не помишљају, који се никада нису потрудили, ни најмање, да душу своју обрађују онако као што је Бог наредио да би могао доносити духовне плодове.

Има много нас који смо душу своју запарложили као домаћин када једну њиву напусти да обрађује, па по њој никне коров и трње и набаца се камење у њу и постане страшило људима, да не могу ни да јој се приближе. Ето, на ту трновиту и запуштену њиву личе многе душе нас, крштених Срба. А то трње и коров по души нашој, то су греси наши, браћо и сестре. То је наша злоба. То је наша мржња. То је наше оговарање и празнословље. То је завист једнога према другоме. То је подметање ногу један другоме. То је убиство деце у утробама својим. То је грех и неморал. То је пијанство. То су сва она зла која је ђаво измислио, а која смо ми, људи, прихватили и у душу своју набацали као у неку пустињу.

Ето, ми се односимо према томе дару Божјем управо онако као ови зли виноградари према винограду домаћина. Бог шаље нама своје слуге, шаље нам свештенике, шаље нам епископе. Говоре нам Реч Божју. Опомињу, а ми, ми душу своју и даљ убијамо. Зато је потребно и сами себе да поучимо, и нашу децу и омладину да научимо да се о души морамо старати као о највећем благу Божијем, да је морамо с времена на време требити и крчити од трња и корова, а то је кроз Свету Тајну Покајања и Исповести, молитвом, постом, чињењем добрих дела један другоме, као што рече ова песма што је прочитана, да љубав у нама влада, да показујемо љубав један према другоме, да се волимо и слажемо. Ето, то су ти дарови које треба да у своју душу унесемо, а које нам Бог шаље као своје слуге.

Немојмо остати до краја као зли виноградари јер биће нам као што је и њима било. Злочинце ће злом смрћу погубити.

Нека би Господ данашњи свети празник, Света Недеља, и светитељи које данас славимо, и Света Мајка Божја чији смо празник недавно славили, да нам измоле милост од Господа да дођемо к себи, да прогледмо духовно и да препознамо слуге Божије, да побринемо се о души својој, да је очистимо од корова греха и страсти, да у њу насадимо свете врлине, јер само ако тако будемо радили бићемо истински Хришћани и прави Светосавци, прави потомци Светога Саве и осталих наших славних предака.

Нека Господ благослови све вас који сте дошли и све оне који нису дошли, а којима ви треба да пренесете шта сте овде чули и доживели, да и они други пут дођу на заједничку молитву, јер рекао је Господ: Где је двоје или троје сабрано у Име моје, онде сам и Ја међу њима. А, што нас је више, утолико је Господ ближи нама и ми Њему.

Нека би Господ дао снаге свима нама и целом нашем народу да виноград Господњи који нам је дарован сачувамо исправним и да плодове његове дајемо Домаћину, Господу Богу, а Он да нама пошаље благослов милост и мир свој, да живимо у миру, слози и љубави кроза све векове и сву вечност. Амин.