Беседа владике Артемија у недељу XIV по Педесетници у манастиру Сопоћани 2004. године

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Свака недеља, браћо и сестре, сваки празник, савки дан у години јесте један догађај сам за себе.Свака недеља јесте Васкрсење Христово, понављање онога празнка који је највећ празник у години, празника Васкрса, јер се сваке недеље прославља Васкрсење Христово а осталим данима прослављају се догађаји из живота Господа Христа, Свете Богородице или светитеља Божјих који су Богу угодили. Сваки дан Света Црква пред нас износи учење Христово кроз Свето Јеванђеље Његово које се чита на Светој Литургији, тако да сваки дан има своју поруку и своју поуку. А све скупа када узмемо, Свето Јеванђеље Христово јесте, у ствари, један путоказ нама људима који живимо у овоме свету како да достигнемо у онај свет, како овим животом да заслужимо живот вечни, како да живећи на земљи постанемо грађани Неба. То је циљ који је Бог поставио пред човека када је створио човека, јер га није створио да поживи на земљи педесет, осамдесет или сто година и да га нестане, него га је створио да живи вечно, једним делом на земљи, у овоме животу, а онда да настави да живи у вечности у Царству Небескоме, у ономе животу који је Бог припремио људима пре постања света.

Али, ми, овде на земљи људи, уместо да мислимо о томе, уместо да се припремамо за прелазак из овога живота у други живот, ми се често заборављамо па се предајемо у целости и целини овоме животу, сматрајући њега као једино, нешто важно и нешто битно, предајемо се земаљским стварима, материјалном богатству, уживањима, страстима и сластима, и тиме испуњујемо свој живот овде на земљи. А то, тоније духовна храна, то није припрема за живот вечни. То је као када би гладан човек, уместо хране, уносио живи песак у себе – он не би могао духо живети. Тако и ми у овоме животу, у овоме свету треба да се трудимо да чинимо дела Божија, да чинимо заповести Божије, оно што Бог од нас захтева, оно што је Бог заповедио да се чини, јер само живећи по Јеванђељу Христовоме испуњавајући заповести Божије, закон Божији, ми у ствари онда хранимо душу своју оном храном која ће нас одвести у живот вечни и која ће нам омогућити живот у Царству Христовоме у вечном блаженству.  Ко се не припреми у овоме животу, онда би боље било за таквога да се никада није родио у овоме свету, јер зато је овај живот дат човеку да бисмо живећи овде припремили и оспособили себе за живот у близини Божијој.

Као што данашње Свето Јеванђеље рече, онај домаћин човек који начини свадбу сину своме и позва многе званице, а неки од њих изговараху се, онај о дужности на њиви својој, онај у трговини својој, онај се оженио – не може доћи, и онда је домаћин послао слуге своје на раскршће, на путеве, да доведу кога нађу, јер трпеза је спремна, храна је припремљена – греота је да се баци. Треба да буде свадба – свадба. И заиста, слуге учинише и столови се напунише гостима. Али није довољно бити за столом домаћина, треба бити пристојно обучен, јер домаћин, изашавши да види госте своје, вели Свето Јеванђеље, виде једнога човека који није имао на себи свадбено рухо. Некада се посебно одело облачило када се на свадбу ишло, а он се изгледа нашао у ономе у чему је био, није имао свадбено рухо. Домаћин га упита: Пријатељу, како си ти такав дошао овде, без свадбенога руха? А, чујте Јеванђеље шта вели. Он оћуте! Није имао изговора. Није имао оправдање. Није могао ништа да одговори да би оправдао свој долазак тако неприпремљен. Пошто није имао оправдање домаћин нареди слугама да га узму и баце у тамницу, у таму најкрајњу где ће бити плач и шкргут зуба. То ће бити и са нама, браћо и сестре, ако ми у овоме животу не припремимо себе, не обучемо душу своју у врлине јеванђелске, не украсимо себе и не очувамо одећу крштења неупрљаном, чистом, да би нас Бог познао и признао за своје. Ако се нађемо на свадби, ако се нађемо у ономе животу неприпремљени као овај неприпремљени гост, онда ће домаћин, у ствари Бог, наредити слугама својим, анђелима небеским да нас такве баце у таму најкрајњу, у пакао, где није живот вечни него мука вечна и патња вечна.

Из овога живота сви људи одлазе, рекло би се, на исти начин. Сви умиру и бивају сахрањени у мајку земљу. Али, гроб није последња тачка нашега живота. Гроб је капија кроз коју пролазимо из овога живота у живот вечни, а од капије, као од сваке капије, воде два пута: један десно, један лево, један који води у вечни и блажени живот и други који води у вечну муку, у пакао огњени. Којим путем ћемо ми кренути када прођемо капију смрти, браћо и сестре, о томе размишљајмо овде, данас! Не одлажимо за сутра! Јер, нико од нас није потписао уговор са Богом да ће сутра дочекати у животу.

Јуче сам био у једном манастиру нашем. Једна сестра монахиња, болесна, посетио сам је, разговарао са њом. Могла је да говори. А синоћ, јави се да се упокојила, да је умрла. То се може свакоме од нас десити. Данашњи дан је дар Божји који нам је дарован да га искористимо, можда последњи дан у овоме животу, да га искористимо да погледамо себе, душу своју, дела своја, живот свој, да видимо јесмо ли спремни за онај живот, јесмо ли спремни да одемо на свадбу царева сина и да се тамо не постидимо у непристојној одећи, јер, када прођемо капију смрти, којим ћемо путем кренути, десним – у живот вечни, блажени, или левим – у муку вечну, у огањ вечни, то зависи од нас, како живимо у овоме животу. Ако испуњавамо закон Божји, ако се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовоме, ако чувамо себе од свакога греха а указујемо љубав и пажњу ближима својима, браћи својој, онда ми у стварии припремамо себе на прави начин да би нас Господ примио у Царство Своје Небеско. Ако живот проводимо у гресима, у страстима, у грамзивости само за земаљска блага, ако се Бога не сећамо, ако се Богу не молимо, ако грехе своје не исповедамо, ако постове не држимо и не причешћујемо се светим тајнама Христовим, онда бићемо као овај непреман човек који се нашао за трпезом домаћина. А тада, тада ће нас иза капије смрти учутити на ону леву страну која води у пакао вечни.

Нека би дао Бог свима нама довољно снаге духовне и телесне да схватимо Јеванђеље Христово, а оно се проповеда сваке недеље у овоме храму Божјем и у свим храмовима Божјим, да живимо по њему, да се чистимо од грехова својих кроз Свету Тајну Покајања и да тако припремамо себе за одлазак из овога света у онај свет. То је порука данашњег Светог Јеванђеља, браћо и сестре.

Али, данас имамо и велику радост јер се у овоме храму десила велика Тајна, поновљена два пута, тајна хиротоније, рукоположења. Црква Божија, наша Епархија, добила је данас два нова служитеља пред Олтаром Божјим, једнога ђакона и једнога свештеника, који су, иако млади, пошли за Господом Христом, припремали себе кроз школовање – а целог живота морају се припремати за Царство Небеско, али су, ето, примили овај благи јарам Христов на себе, не само да они живе по Јеванђељу Христовоме, него да то Јеванђеље проповедају другима и да друге упућују како треба живети у овоме животу за онај други живот. То је, заиста, данас веома потребно јер, као што Господ рече на једном месту у Своме Јеванђељу: Жетве је много а жетелаца мало. Тако и данас, још увек нема довољно свештеника, још увек нема довољно слугу Божјих чија ће реч допрети досвакога и упутити га да мења свој живот, да се поправљамо, да живимо по Богу и за Бога да бисмо и у вечности постали наследници Царства Небескога.

Нека Бог овим младим људима дарује снаге и благодат Духа Светога да свој чин очувају неупрљаним, да своју службу и мисију изврше достојно и да за то добију награду Пастира и Начелника Господа Христа, а свима нама да Господ, молитвама Свете Богородице и свих светих угодника Божјих, дарује снаге да и ми проживимо свој живот достојно човека, јер само такви моћи ћемо да се надамо на милост Божју, да нас прими у Царство Своје, да и ми тамо са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.