Беседа владике Артемија на монашењу у манастиру Зочиште. Бденије уочи храмовне славе Св. Врача Козме и Дамјана 13.11.1994. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„И данас, после толико векова од првих наших подвижника, пустињака Петра Коришког и Јоаникија Девичког, од Свeтога Саве и његовог оца Симеона, и до данас, увек има оних који се на ове речи Господње одазивају, који одлазе у пустињу, који се одричу света и свега у свету да би душу своју оплеменили врлинама, да би је убелили сузама покајања, да би је намирисали мирисом молитве да би она била Богу угодна и способна за живот у Царству Небескоме.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Процветала је пустиња као крин, Господе! Тако је пре три хиљаде година узвикнуо Свети цар и пророк Давид сагледавајући духом својим шта ће се десити када Господ Христос дође на земљу и објави нови начин живота, и објави нови пут за Царство Небеско. Ове речи пророка Давида, браћо и сестре, ево, већ две хиљаде година се испуњавају. Још од првих векова Хришћанства пустиње истока, као што је била Синајска пустиња, Тиваидска пустиња, Сиријска пустиња, пустиња Свете Горе и по свим осталим местима и народима, те пустиње су процветале и расцветале се као љиљан Господњи, као кринови бели, јер су постале места за живљење и обитавање оних људи из рода људскога који су се одазвали на речи Господње: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени. Узмите јарам мој на себе јер је јарам мој благ и бреме је моје лако. Сви ти који су чули ове речи Господње, примили их у срце своје, они су се одазвали, оставили свет, оставили своје породице, оставили своја имања и своје куће, оставили све што су имали и само су тело своје понели са собом у пустињу да и њега принесу Богу на жртву, на Олтар вере ради спасења душе своје и ради наслеђа Царства Небескога. Ти који су се одазивали на ове речи Господње, није могуће побројати и бројем изразити их. Њихов број и њихова имена позната су само Богу свезнајућем, а нама су остала нека имена њихова која је Бог желео да нам остави да бисмо се имали ми, и после две хиљаде година, на кога угледати и за ким следити.

Први, у ствари, пустињак који је још као дете од три године отишао у пустињу био је Свети Јован Претеча, кога су милост Божја и промисао Божји сачували од мача Иродова који се дигао да убије новорођенога Христа и ради тога је убио четрнаест хиљада деце витлејемске. Међу њима је требао бити убијен и Господ Христос и Јован Претеча Његов, али онај о коме Бог промишља и брине њему људи и ђаволи и никакво зло овога света не могу наудити. Тај Јован, Претеча Господњи, он је одрастао у пустињи, њега је пустиња однеговала као најчистији крин у башти Господњој за кога су уста Христова рекла да је он највећи од рођених на земљи, од рођених од жена. Његов пример је послужио многима касније, Светом Антонију, Светом Пахомију. Великом Теодосију, Макарију египатском и многима, многима до нашега дана данас. Али пустиња, пустиња није престала ни до данас да прима у себе оне људе и оне душе које су жедне и гладне Бога живога.

И наш православни србски народ, и он је у почетку своје хришћанске историје давао многе те кринове Господње јер су многи најбољи синови рода нашега одлазили да служе Богу у пустињу, да буду монаси, да служе Богу и своме роду. И данас, после толико векова од првих наших подвижника, пустињака Петра Коришког и Јоаникија Девичког, од Свтога Саве и његовог оца Симеона, и до данас, увек има оних који се на ове речи Господње одазивају, који одлазе у пустињу, који се одричу света и свега у свету да би душу своју оплеменили врлинама, да би је убелили сузама покајања, да би је намирисали мирисом молитве да би она била Богу угодна и способна за живот у Царству Небескоме.

У задње време у нашем народу, Богу хвала, број младих душа које се одазивају на позив Христов и који крећу за Њим из године у годину све је већи и већи. И ми смо вечерас овде били сведоци једнога од тих предивних чуда Божјих када и у наше материјалистичко време, у наше време безбожности, у нашој пустињи у којој није киша пала педесет година, у тој духовној пустињи још увек има оних који се одазивају на реч Господњу и крећу да Му служе. Међу њима је и наш нови монах, отац Јован, који се вечерас удостојио да прими свети ангелски лик, да и он себе, попут многих, многих до сада у историји Цркве, принесе на жртву Богу живу. Он је дошао из далека у ове наше крајеве. Дошао је из Лознице, тамо, подрињске. Зашто је дошао овде? Светиња га ова привукла. Одазвао се на позив Божји, а он је имао шта да остави. Оставио је оца и мајку, оставио је сроднике и пријатеље, оставио је своју сестру, оставио своју имовину, оставио своју школу и своју службу и све је то принео Богу на жртву јер је знао и осетио духом својим да све што је земаљско, да је краткотрајно, да је пролазно, да је ништавно. Једино што вредност има пред Богом, то је душа очишћена покајањем и украшена светим врлинама.

Нека би дао Бог да наш отац Јован и даље у своме животу, са још више ревности, труди се на очишћењу душе своје у служби Богу и своме роду, да га Господ и Мајка Божја и молитве Светог Јована Претече, чије име од данас носи на себи, да га штите и чувају од свих искушења, зала и греха, јер, како се рече у вечерашњим молитвама овде, Господ неће судити нама, по ономе што смо му обећали него по ономе што смо од обећанога извршили, а ми сви, његови сродници, његови пријатељи, његова браћа духовна које има, хвала Богу доста, да се сви помолимо Богу и да га увек имамо у својим молитвама, а и он, такође, да се нас сећа у својим молитвама Богу, да нас никада не заборави јер, само ако будемо заједно ишли по путу спасења, онда ће и милост Божја бити на нама и са нама, јер је Господ рекао: Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима. А овде, хвала Богу, сабрано је, не двојица ни тројица, него велики број се сабрао вечерас овде у ову малу пустињу нашега народа, у овај мали манастир, по простору и по зидинама, али велики по чудотворству Светих бесребреника Козме и Дамјана, велики по младим душама које се овде сабирају и које овде Богу молитве узносе, не само за себе, него за цео наш народ и за цео православни свет и за све људе Божје, да свима Бог укаже милост своју, да свима покаже пут спасења којим треба да идемо сви да бисмо се данас, сутра, када одемо одавде по природном закону, да бисмо се и ми нашли тамо где се налазе сви наши славни преци, сада и увек и у векове векова. Амин.