Беседа владике Артемија на монашењу у манастиру Црна Река. Бденије уочи храмовне славе Аранђеловдана 20.11.1994. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Та узајамна молитва која ће повезивати њих – монахе и нас – Хришћане који долазимо у храмове Божје и у наше манастире, јесте и биће доказ искрене, хришћанске, праве међусобне љубави без које није могуће угодити Богу.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Нека је срећан и Богом благословен, браћо и сестре, овај дан и овај час када смо се сабрали у овој светој стародревној обитељи нашој да прославимо празник овога храма, празник светих архангела Михаила и Гаврила и осталих небеских сила бестелесних.

Овај празник је ове године увеличан и повећан са још једним догађајем кјему сте ви вечерас присуствовали, а то је да су свети архангели и ангели добили вечерас у овоме манастиру три нова своја брата. Јер, чули сте у овим дивним молитвама које се певају и читају да монаштво је, у ствари, ангелски лик. Онај који постаје монах прима на себе залог ангелског лика, ступа у ред анђела, и зато је вечерас на Небесима далеко, далеко веће славље и радост него наша овде на земљи. Јер, рекао је Господ да велика радост бива на небу за једнога грешника када се каје, а монаштво, то, у ствари, и јесте покајнички живот. Монах – то није ништа друго до Хришћанин који је решио да се целога живота свога каје за грехе своје. Монаштво је покајање а монах је покајник.

Ако велика радост бива на Небу за једнога грешника који се каје, онда је вечерас трегубо славље на Небу јер су три млада човека послушала Реч Спаситеља свога, Господа Христа, коју је Он рекао у Своме Јеванђељу: Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и замном иде. Они су чули оне речи Спаситељеве: Ко љуби оца или матер, брата или сестру, више него мене није мене достојан и, имајући пред очима својим духовним читаву плејаду оних светих угодника Божјих за две хиљаде година који су се одазвали на ове речи Христове, и ова три млада човека данас, у овоме нашем свету материјализма, безбоштва, неморала и свакога зла, они су решили да се одазову на овај позив Господњи да оставе свет и све у свету и да крену за Господом својим, да му служе целим животом својим, да принесу Богу на жртву, не само своје имање које имају, не само своју мудрост коју имају, не само своју младост коју имају сада, него целога себе, без остатка, да принесу Господу на жртву исто онако као што је Господ принео Себе целога на жртву ради нас људи и ради нашега спасења.

Ово је за све нас, посебно за братију овога манастира, за целу нашу Епархију и за целу Србску Цркву извор велике духовне радости, јер једно време наши манастири били су остали, такорећи, пусти. У њима су живели по један, два или, можда, ни један монах а у задње време, Богу хвала, све је више младих душа које се окрећу Богу, које напуштају свет, примају ангелски лик на себе да би животом својим подражавали живот светих ангела, да би и после смрти своје, коју морамо сви проћи овде на земљи, да би се удостојили онога блаженства и оне радости у Царству Небескоме коју имају свети анђели.

Радујемо се што је Црква наша и наш народ у овим младим монасима добила нове молитвенике пред Богом за себе. Они ће се молити у своме животу, у својим молитвама, не само за себе и за спасење своје душе, него за све своје ближње, за цео наш православни многострадални и многогрешни народ, али исто тако они очекују јер и они су људи који носе тело још увек на себи. И они су подложни искушењима и гресима зато што ђаво, непријатељ наш, он нарочито удара на монахе. Њему није тешко и није му стало толико да обори у грех некога обичног Хришћанина, колико му је стало да једнога монаха обори и да превари и наведе на грех и на зло.

Зато ови монаси, поред тога што ће се они сами молити, трудити, они очекују и нашу молитвену помоћ за њих. Као што ће се они молити за све нас, и ми смо дужни помињати њих у својим молитвама, призивати милост Божју на њих да би им Господ даровао снаге духовне и телесне да против стану свим искушењима, свим нападима нечистих сила и непријатеља душа њихових и наших. Та узајамна молитва која ће повезивати њих – монахе и нас – Хришћане који долазимо у храмове Божје и у наше манастире, јесте и биће доказ искрене, хришћанске, праве међусобне љубави без које није могуће угодити Богу.

Нека би дао Бог да, кроз те узајамне молитве, узајамно помагање једних другима, да се сви удостојимо када пођемо одавде да се нађемо у Царству Христа Бога, у Царству Небескоме, тамо где се налазе сви свети угодници Божји и сви наши славни и свети преци из рода нашега, од Светога Саве, Стевана Немање, преко ђакона Авакума, игумана Пајсија, владике Николаја и свих светих угодника који су Му угодили у роду нашем, да се и ми нађемо са њима и да тамо са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосуштну и нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин.