Беседа владике Артемија на монашењу у манастиру Високи Дечани. Бденије уочи ктиторске славе Св. Влкм. Краља Стефана Дечанског 23.11.1994. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Монаштво, чин монашења, запамтите, није крај, није завршетак. То је почетак, што значи искушења, невоља, проблема. Биће и даље, више него што је било док сте били искушеници, али зато имате и ви сада и већу благодат Божју на себи. Имате по још једнога новога анђела чувара – име светитеља које сте вечерас добили. Њему се молите, у невољи прибегавајте и призивајте га на помоћ и дању и ноћу и будите уверени да ће вам у помоћ притећи сви свети угодници Божји који су прошли пут на који ви тек ступате. Али, пре свега, изнад свега, задобићете таквим животом и турдом милост Божју и благодат Божју која немоћи укрепљује и недостатке наше допуњује.“

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Већа радост бива на Небу за једнога грешника који се каје неголи за 99 праведника којима не треба покајање. Ово су речи, браћо и сестре, Господа Христа који је дошао управо ради нас људи и ради нашега спасења, ради нас грешних људи да нас позове на покајање и да нам покаже примере покајања.

У историји Цркве Христове за ових две хиљаде година имамо предивних примера људи који су се кајали и тиме чинили радост и Небу и земљи јер човек, ма шта постигао овде на земљи, у ма какву одећу се обукао, била то царска, кнежевска или не знам која друга, он не може да буде тако диван и мио Богу као када се обуче у одећу покајања. Никада човек није ни лепши, ни величанственији него у моменту покајања.

Ако велика радост бива на Небу за једнога грешника који се каје, онда вечерас на небу је велико славље, браћо и сестре, велико и петоструко славље. Пре свега, славље је око Светога краља Стевана Дечанског, ктитора ове наше предивне стародревне светиње, јер сутра је његов дан. А када се неки светитељ прославља овде на земљи, њега и прослављају његова света браћа на Небу далеко више, далеко свечаније него што то ми људи можемо, не само учинити, него и замислити. То је вечерас разлог за велику радост на небу, поготову међу Србима светитељима који се окупљају око свога сродника по телу и по крви, Светога краља Стевана Дечанског и заједно са њим прослављају Живоначелну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа.

А поред овога славља, цело Небо се вечерас радује јер су добили, у лику четири млада монаха, четири ревносна подвижника, оних који се истински кају за грехе своје и који обећавају да Богу принесу у службу остатак свога живот. А познато је да све што се на земљи догађа, да је то само одраз Небеских стварности – тако говоре и уче свети оци. Отуда и ми вечерас овде на земљи, сабрани у овом Божјем храму дивном и прекрасном, да прославимо, пре свега, ктиторску славу овога манастира, Светог краља Стевана Дечанског, песмама и молитвама и химнама, али и да учествујемо у зеједничкој радости што је ова светиња добила четири нова сабрата, четири нова млада монаха. Усуђујем се да кажем, браћо и сестре, да је ово вечерашње славље можда, можда највеличанственије, најрадосније и најсвечаније у задњих шест стотина година.

Онога момента када је србски народ потпао под турско ропство, од тога момента и наше светиње у ропству животариле су и преживљавале своје векове. Вероватно, у почетку када је ова светиња подигнута, да је било оваквих момената много, јер зна се да је некада у Дечанима живело и по 200 и 300 монаха, и сигурно је да је тада било случајева да се монаши можда и по десетак и више њих одједном, али од почетка турскога ропства до данас ја верујем да Дечани нису запамтили да се четири монашења обављају истовремено под овим светим сводом. Одуда је наша радост заиста велика вечерас, али још већа благодарност Богу што и у наше скудноје времја, у наше време материјализма, безбоштва и атеизма, када је наш народ зашао у дубоку духовну пустињу као некада Јевреји на изласку из Мисира, Господ и тада и сада у овим тешким приликама проналази млада срца и младе душе које слушају Његову Реч и одазивају се на њих. Слушају оно што је рекао Господ у Светом Јеванђељу: Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и замном иде. И, ето, у ово време, када цео наш народ, гледано у глобалу, хрли и јури за земаљским богатством, за земаљским проводима, за страстима и сластима, многи млади људи, многе младе душе окренули су ухо своје ка речи Господњој, одазивају се на Његов позив и прилазе к` Њему смирено, покорно, спремни да служе Богу и своме роду на онај начин како су му служили и наши највећи умови и наши највећи људи и духовници у нашем роду од примања Хришћанства до данас.

Али, ово је време искушења. Поред све њихове добре воље да испуне ове завете своје дате Господу, њима је потребна и наша помоћ, браћо и сестре. Зато смо се вечерас молили за њих и вапили Господу по три пута за свакога: Господе, помилуј! Потребно је да и даље у нашем животу и у нашим молитвама да се сећамо њих и свих оних монаха и монахиња који по нашим манастирима живе, угађају Богу, чувају наше светиње и доприносе спасењу целога рода нашега. Али, исто тако, ви, браћо, млади монаси, и ви у својим молитвама дужни сте да се молите Богу, не само за себе него и за све ваше пријатеље и сроднике, за цео наш народ јер ми смо једно тело и једна кост – заједно или падамо или устајемо. А данас је наш народ у великом и страховитом духовном, моралном и националном паду. Зато му је потребна помоћ многих молитвеника и светих Срба на Небу и ових овде на земљи који се подвизавају и труде да Богу служе и Богу угађају.

Монаштво, чин монашења, запамтите, није крај, није завршетак. То је почетак, што значи искушења, невоља, проблема. Биће и даље, више него што је било док сте били искушеници, али зато имате и ви сада и већу благодат Божју на себи. Имате по још једнога новога анђела чувара – име светитеља које сте вечерас добили. Њему се молите, у невољи прибегавајте и призивајте га на помоћ и дању и ноћу и будите уверени да ће вам у помоћ притећи сви свети угодници Божји који су прошли пут на који ви тек ступате. Али, пре свега, изнад свега, задобићете таквим животом и турдом милост Божју и благодат Божју која немоћи укрепљује и недостатке наше допуњује.

Нека би дао Бог да ово вечерашње славље буде и остане радост, пре свега, вас, нових монаха, радост братије овога манастира, радост целе наше Епархије рашко-призренске и радост и нада целога нашега народа, да бисмо се сви заједнички трудили, док смо овде на земљи, док нас Господ позове да пођемо из ове долине плача у Царство Небеско, у Небеску Србију да тамо, заједно са свима светима, са Светим краљем Стеваном Дечанским, Светим Савом и Симеоном и осталим угодницима Божјим, славимо и ми Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.