Беседа владике Артемија на јеванђелску причу о жени Хананејки у манастиру Грачаница 6.2.2005. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„И верујмо, браћо и сестре, да ће Господ чути наше молитве које долазе од јаке вере, да ће их услишити и да ће нас помоћи у свакој невољи нашој, да ће нас избавити од наших страдања и невоља кроз која пролазимо. Али нека наша вера буде чиста, нека наша молитва буде из дубине срца и онда, Господ се неће оглушити о нашу молбу, о нашу молитву. То је оно за шта треба да вежемо свој живот, то је оно што је једино на потребу у овоме животу човеку да би, живећи у овоме свету, не само проживео овај живот овде на земљи који траје неколико десетина година, него да би задобио живот вечни у Царству Небескоме.“

 

… данас јесу а сутра их нигде нема, а заборављају да је само једно на потребу у животу човековом. Оно без чега човек на земљи не може да живи јесте, у ствари, жива вера у живога Бога, Господа нашега Исуса Христа.

Само велика вера ствара велика дела јер велика вера производи велику и јаку молитву, а без молитве није могуће ни једно дело ни започети ни завршити у овоме животу. То нам говори, браћо и сестре, данашње Свето Јеванђеље, које говори о вери жене Самарјанке, жене Хананејке, али о њеној молитви која је била упорна, чиста, из дубине душе и срца свога, јер само та вера њена којој се и Господ Христос задивио и њена упорна молитва довели су до онога што је она желела да добије од Господа Христа, а то је да њена болесна, бесомучна или, како хоћете, сунашеша, луда кћер оздрави.

Када је Господ ходао и проповедао по овој земљи са својим ученицима, онда Му је пришла једна жена Хананејка, није била Јеврејка, није била рода јеврејскога, и молила је Господа Христа да је помилује, не говорећи, шта? Не треба помоћ њој самој, него треба њеној кћери: Помилуј ме, сине Давидов, јер кћер моју веома мучи ђаво. Господ Христос није јој одмах одговорио, не зато што је био неосетљив према њеноме болу и њеној муци, него зато што је хтео да се њена вера у потпуности покаже у целој њеној величини и да њена молитва дође до изражаја. Када Он њој ништа није одговорио, а она је упорно викала и молила, чак су апостоли обратили се своме учитељу и казали: Ето колико виче за нама. Отпусти је, што значи учини јој по молби њеној. Но, још није време да Господ дело учини. Тада Му жена поново прилази и каже Му: Помилуј ме, сине Давидов, помози ми. А Он тада каже једну страшну реч која би нас, људе, могла да саблазни, да нас увреди: Није добро узети хлеб од деце и бацити псима. Јер, мало пре је рекао апостолима да је Он дошао само изгубљеним овцама дома Израиљева, а она није Јеврејка, она није Израељка, она је туђинка, она је Хананејка, од староседелаца из тога места – Хананеја. А када Господ то рече, ова жена са великом вером није се ни увредила, није се ни разочарала, није се ни саблазнила, него је своју веру још више истакла казавши: Да, Господе, али и пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових. Ако нисам достојна онога хлеба што једу деца Израиља, макар дај мрвице Своје према кћери мојој. Када она то рече, Господ тада рече и посведочи: О, жено, велика је вера твоја. Нека ти буде како си веровала. И јеванђелист закључује: И оздрави кћер њена од онога часа. Шта је то? Ко је учинио чудо? Наравно, Господ Христос, али и вера ове несрећне мајке.

Без вере није могуће никако ни дело учинити. Зато је Господ Христос, кад год је хтео да некога болесника исцели – који су прилазили и молили Га, увек је питао: Верујеш ли да то ја могу учинити? И само на исповедање вере: Да, Господе, верујемпомози моме неверју, или било шта друго чиме је човек потврђивао своју веру у Њега, Господ је Својом речју, или Својим додиром или Својом хаљином, чинио чуда и исцељивао све болеснике који су му прилазили.

Тако и овде Господ посведочи да је велика вера ове жене, али и велика њена молитва. То нека нам буде, браћо и сестре, пример у нашем животу. И ми пролазимо кроз многе невоље, и ми имамо многа страдања, има и код нас данас болести разних, има искушења, има невоља, има оскудице, има свега. Треба се молити Богу за сваку невољу своју, али молити се са јаком вером, са вером ове жене Хананејке, не одустајати. Неше Господ одмах испунити нашу молбу, нашу молитву, али будимо истрајни у молитви, будимо јаки у вери. Немојте клонути никада у својој нади на Господа, и онда, једнога момента, једнога часа Господ ће и нама рећи: Велика је вера твоја, нека ти буде по вери твојој. И верујмо, браћо и сестре, да ће Господ чути наше молитве које долазе од јаке вере, да ће их услишити и да ће нас помоћи у свакој невољи нашој, да ће нас избавити од наших страдања и невоља кроз која пролазимо. Али нека наша вера буде чиста, нека наша молитва буде из дубине срца и онда, Господ се неће оглушити о нашу молбу, о нашу молитву. То је оно за шта треба да вежемо свој живот, то је оно што је једино на потребу у овоме животу човеку да би, живећи у овоме свету, не само проживео овај живот овде на земљи који траје неколико десетина година, него да би задобио живот вечни у Царству Небескоме. Зато је Господ створио човека, зато га је послао у овај свет, зато је Син Божји сишао на земљу и постао човек, да људима покаже за шта је човек створен на земљи, како треба да живи на земљи и где је његов коначни циљ. А циљ је живот вечни у Царству Небескоме, живот вечни и блажени у Царству Христовоме.

Нека би Господ ојачао веру нашу, нека би укрепио наду нашу, нека би оснажио молитву нашу, да и ми са јаком вером, искреном надом и истрајном молитвом измолимо милост од Господа да нас прими у Царство Своје када одавде пођемо, да и ми тамо у Царству Његовоме са свима светима славимо Оц и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин