Беседа владике Артемија на Савиндан у Призрену 1994. године

Print Friendly, PDF & Email

„И ми, заиста, ако желимо да буде будућности нашем народу, да се не изгубимо на овој ветрометини балканској, потребно је да никада из вида не изгубимо Светога Саву који нас једини води правим, Божанским путевима и који ће нас сигурно довести у Царство Небеско, тамо где се и он данас налази. Да бисмо ишли његовим путем, браћо и сестре, требало би и нашу децу и омладину да васпитавамо, да им говоримо и истичемо за пример младога Растка, да и они заволе Господа Христа онако као што је Растко заволео, да се труде у своме животу да живе по Закону Божјем, чедно и морално као што је млади принц Растко живео, и онда, и онда ће и ова наша прослава Светога Саве њему бити угодна а нама спасоносна.“

 

… Али, човек мисли једно, Бог мисли друго.

Тако је Растко мислио, не зато што није волео свој народ, него зато што је Бога волео. А Бог је друкчије одредио, да Свети Сава проведе на Светој гори једно одређено време, да сазри и порасте у једнога духовнога дива, да изгради у себи светитеља Божјега, да лик Христов у њему засија и да га онда врати поново у његов народ, у његову Србију, и да га постави на највидније место, на највиши свећњак, на престо Цркве своје, да га постави на престо архиепископа србских да би одатле могао да светли свима и да молитвама својим и примером својим служи свима. И Свети Сава се повиновао тој вољи Божјој. Напустио је своју милу пустињу, како је говорио, и дошао је поново у Србију и ту је продужио свој рад на просвећењу духовном и културном свога народа.

И заиста, браћо и сестре, да нам није било Светога Саве у оно време, да нам он није оставио многобројне задужбине, цркве и манастире из свога времена и времена његових сродника, славних Немањића, па да нас је задесило оно што нас је задесило – петвековно турско ропство, питање је да ли бисмо као хришћански народ дочекали крај томе ропству или би, можда, нестало нас са лица земље као што су нестали многи други народи који су некада живели на кугли земаљској. Али Бог је знао потребу нашу. Зато нам је послао таквога светитеља који душу своју полаже за овце своје , за ближње своје. И Свети Сава се заиста неуморно трудио и радио у нашем народу целога живота и тиме је стекао и задобио благодат Божју, да га Бог прослави и на земљи и на Небу и да се његово име слави, ево, стотинама година од тада и, што даље идемо кроз историју, Свети Сава нам постаје све већи, све значајнији, све потребнији.

А ми, ми, данашњи православни Срби, једно време смо се заборавили. Напустили смо пут Светога Саве, пут који води у живот вечни и кренули смо за другим вођама, за другим спасиоцима и они су нас водили и заводили за Голеж планину педесет година и довели нас до овога стања у коме се данас налазимо. И поново, када смо се нашли на рубу пропасти националном, културном, духовном и моралном, ми поново проналазимо путеве Светога Саве, поново њега имамо за свога вођу, поново крећемо његовим стопама, и ми и деца наша и омладина наша.

И ми, заиста, ако желимо да буде будућности нашем народу, да се не изгубимо на овој ветрометини балканској, потребно је да никада из вида не изгубимо Светога Саву који нас једини води правим, Божанским путевима и који ће нас сигурно довести у Царство Небеско, тамо где се и он данас налази. Да бисмо ишли његовим путем, браћо и сестре, требало би и нашу децу и омладину да васпитавамо, да им говоримо и истичемо за пример младога Растка, да и они заволе Господа Христа онако као што је Растко заволео, да се труде у своме животу да живе по Закону Божјем, чедно и морално као што је млади принц Растко живео, и онда, и онда ће и ова наша прослава Светога Саве њему бити угодна а нама спасоносна.

Нека би дао Бог и Свети Сава његовим светим молитвама да се цео наш народ отрезни од својих заблуда, да се врати на прави пут својих предака, да узме поново Светога Саву за свога учитеља, просветитеља и вођу и да, идући за њим, прослављамо чудесног Господа његовог и нашег, Господа Христа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност.

Амин.