Беседа владике Артемија у Недељу митра и фарисеја у манастиру Грачаница 20.2.2005. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Јер, сваки који себе уздиже понизиће се, а који себе понижава узвисиће се. Ко је тај ко себе уздиже, ко себе узвисује? Сви они који се хвале својим делима, сви они који у себи имају гордост, тај основни грех из кога сви остали извиру, сви они који презиру ближњега свога, који себе сматрају бољим од осталих – сви они, у ствари, сами себе уздижу и узвисују. Шта ће бити са њима? Понизиће се! Пашће и пропашће! А они који себе понизују, који себе смиравају пред Богом и пред људима, њих ће Бог узвисити у Царство Своје Небеско. То је почетак спасења, браћо и сестре. Да постанемо свесни својих грехова, да постанемо свесни својих слабости, да Богу говоримо своје болести а не своје здравље, да се не узносимо изнад других људи него да поштујемо свакога брата и сестру више него сами себе. То је пут смирења, то је пут спасења. Најкраћа дефиниција је: СМИРЕЊЕ – СПАСЕЊЕ. А најкраћа дефиниција пропасти је: ГОРДОСТ – ПОГИБАО.“

Тек смо изашли, браћо и сестре, из периода када смо прослављали Рођење Христово на земљи, празнике Божића и око Божића, закључно са Сретењем Господњим, данас, овом недељом, улазимо у период Васкрсења Христовога јер данас почиње припрема за прослављање славног и светог Васкрсења Христовог, празник Васкрса, јер данас почињу припремне недеље за свети Велики пост. У ствари, данас почиње већ Ускршњи пост.

Пост телесни пред Васкрс траје седам недеља, али пост за душу, који почиње данас, траје десет недеља јер три седмице су припремне пред свети Велики ускршњи пост. Зашто је потребно да је дужи пост душе него пост тела? Зато што је душа претежнија од тела, зато што је лакше грешити духовно него телесно и зато што су греси духовни тежи него греси телесни. То нам говори данашње Свето Јеванђеље овом дивном причом коју је Господ изрекао Својим савременицима, а упутио свима нама, свима људима до краја света: причу о царинику, о митару и о фарисеју.

Чули сте данашње Свето Јеванђеље, неки су закаснили па ћемо поновити кратко. Ради се о два човека који су, каже Господ, ушли у цркву да се моле Богу. Један беше фарисеј а други цариник. Сви знамо шта су цариници – они који убирају порез у име државе, порезници у ствари. То је увек била, и данас је, група људи која није била пожељна у друштву. Била је најомраженија група људи јер су, убирајући порез за државу, убирали више за себе и зато су били људи који су глобили народ, и зато их је народ презирао и сматрао грешницима, што су они најчешће и били. Али фарисеји, ко су фарисеји? То су људи, такође, грешници али који су се правили пред људима да су праведни. И не само да су се правили пред људима, него су се и пред Богом истицали као праведни. Зато и каже данашње Свето Јеванђеље да фарисеј стаде напред, значи испред самог Олтара Цркве, подиже руке своје и очи своје к небу и мољаше се овако: Боже, хвалим те што нисам као остали људи, мислећи на царинике иза себе и на други народ, јер постим два пута недељно, дајем десетак од свега што стекнем, нисам убиц, нисам прељубочинац, нисам ништа од онога што други људи чине. Шта он ради? Да ли се он моли Богу? Не, он се Богу хвали својим добрим делима које је заиста имао, али имао је поред добрих дела и нешто што је та његова добра дела уништавало. Имао је гордост у себи, презир према другим људима, према другој браћи. Зато његова молитва није била услишена, јер он је говорио Богу оно што Бог зна, а говорио је да се похвали пред људима својим добрим делима. Није добра дела своја преписивао Богу него себи лично: ја постим, ја дајем милостињу, ја нисам убио, ја нисам украо, ја нисам, ја, ја, ја. То је фарисејство – када се људи праве праведним а у ствари то нису. А праведници, шта они раде? Они се нигде и никада не хвале својом праведношћу, никада се не хвале својим делима – чак, рекао бих да их нису ни свесни. Они су свесни само својих слабости, својих грехова. Зато, када читамо житија светих, ми видимо да су највећи светитељи сматрали себе најгрешнијим људима, у ствари. Овај цариник, други који је дошао у храм да се моли Богу, он се заиста молио из дубине душе и срца свога, стао је позади цркве, осећао је своју грешност, своју недостојност. Није се усуђивао ни очи своје да подигне к` Небу, каже Свето Писмо, него стојећи позади бијаше се у груди своје и говораше само једну молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! То је сва његова молитва, али у тој молитви је све: и признање својих грехова, и признање моћи Божје, и признање да ништа добро није учинио, дакле, сазнање да је тешки болесник. Као што, кад би у болницу дошао човек код стручњака, код лекара, код специјалисте и рекао: Болестан сам, докторе, лечи ме! Шта те боли? Све ме боли. То је признање своје болести. Ко призна болест, биће и излечен, може бити излечен у телесном смислу, а у духовном сигурно. А када би неко дошао у болницу код специјалисте и почео да се хвали својим здрављем, шта би лекар рекао за њега? Да је већ скренуо са ума. Не иде се у болницу да се хвали здрављем него да се тражи лек болести својој. А овај фарисеј, он је, у ствари, као онај који би дошао у болницу и хвалио се својим здрављем пред лекаром. Није тражио лека, није тражио помоћи. Он је себе сматрао здравим, он је праведан, он је достојан и зато се тако и хвалио пред Богом. Али, једно је суд људски а друго је суд Божији. Каже Господ, када заврши ову кратку причу: Овај, дакле цариник, отиде кући оправдан а не онај први, фарисеј.

Јер, сваки који себе уздиже понизиће се, а који себе понижава узвисиће се. Ко је тај ко себе уздиже, ко себе узвисује? Сви они који се хвале својим делима, сви они који у себи имају гордост, тај основни грех из кога сви остали извиру, сви они који презиру ближњега свога, који себе сматрају бољим од осталих – сви они, у ствари, сами себе уздижу и узвисују. Шта ће бити са њима? Понизиће се! Пашће и пропашће! А они који себе понизују, који себе смиравају пред Богом и пред људима, њих ће Бог узвисити у Царство Своје Небеско. То је почетак спасења, браћо и сестре. Да постанемо свесни својих грехова, да постанемо свесни својих слабости, да Богу говоримо своје болести а не своје здравље, да се не узносимо изнад других људи него да поштујемо свакога брата и сестру више него сами себе. То је пут смирења, то је пут спасења. Најкраћа дефиниција је: СМИРЕЊЕ – СПАСЕЊЕ. А најкраћа дефиниција пропасти је: ГОРДОСТ – ПОГИБАО.

Нека би Господ дао и нама, који смо данас се овде сабрали да се Богу помолимо, не као онај фарисеј, не да се хвалимо пред Богом, него као овај цариник смирени, да и ми и данас и сутра и целог живота свога понављамо што чешће ову цариникову молитву:Боже, милостив буди мени грешноме!, али да се трудимо и да стекнемо дела добра, да стекнемо дела фарисејева а смирење митарево, јер онај је, заиста, имао добра дела али нас дела не спасавају без смирења, без покајања. – и тада можемо дочекати да почнемо и телесни Велики ускршњи пост уздржавањем од масних јела, те да би, очишћени душом и телом дочекали Васкрсење.