Беседа владике Артемија у Недељу месопусну у манастиру Грачаница 2003. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Христос из љубави поистовећује Себе са нама људима. Сви људи су Његова мала браћа. У свакоме човеку христос гладује, или жеђује, или наготује, или страда у тамници или у болници, и онај који укаже милост према било ком човеку – према Христу указује ту милост, и онај који презире браћу своју, ма ко они били по народности, по језику, по крви – он презире Господа Христа јер, када не учинисмо једноме од ове мале браће Христове – ни Њему не учинисмо.“

Налазимо се, браћо и сестре, пред вратима једног периода Цркве који је одређен да више мислимо на Небо него на земљу, више на Бога него на себе, више на душу него на тело.

Налазимо се пред вратима светог Великог поста, времена које је Црква одредила да се посвети богоразмишљању и богоделању да чинимо оно што је потребно ради спасења душа наших и ради живота вечнога. Данас је недеља посвећена ономе последњем догађају у историји рода људскога и целога света, посвећена другом доласку Господа Христа и Страшноме суду Божијем. Ко је стигао на време чуо је данашње Свето Јеванђеље, о чему се говори. Када дође последњи дан историје овога света, тада ће доћи Господ Христос, не више као смирено јагње у пећини витлејемској, него ће доћи као судија васељене на облацима, са анђелима и арханђелима и са трубама архангелским. Доћи ће Господ поново да свакоме да по делима његовим, да изврши Страшни суд над родом људским. Каква страшна реч! Да Бог љубави буде и страшни Судија! Да, само Он и има право да буде такав Судија јер је показао сву љубав према роду људском, дао се Себе и принео Себе на жртву ради нашега спасења, оставио нам Цркву Своју на земљи и сва блага божанска у њој да се њима спасавамо, дао нам је Своје Сведто Јеванђеље као путоказ како у животу треба живети овде на земљи да бисмо постали грађани Царства Небескога. И само Онај који је све то дао људима има право и да их позове да поднесу рачуне за оно шта су радили овде на земљи, на шта су живот свој употребили. И данашње Свето Јеванђеље говори управо о томе Суду, када ће се пред Господом, као вечним Судијом, сабрати сва племена и сви народи земаљски и сви људи без обзира када су и где живели, у шта су и да ли су веровали, сви ће се јавити на томе Суду Божијем да прими сваки по делима својим.

Али, док овде живимо, на земљи, људи се деле на многе групе, на многе странке, на многе партије, на многе народе и нације, на многе професије, на сиромашне и богате, на болесне и здраве, на паметне и неуке и много, много деоба има у роду људскоме овде на земљи, а у тај последњи дан људи ће се делити само на две стране: оне који ће стати вечноме Судији са десне стране и оне који ће стати са леве стране. Они са десне стране биће они који су свој живот употребили онако као што је Божја воља, чинећи заповести Божје и живећи по Закону Божјем и чинећи дела која је Бог одредио људима да чине, а са леве стране стаће сви они који за Бога нису знали, који у Бога нису веровали, који су веровали у лажне и многе богове, који нису вршили заповести Божје, који нису живели по Закону Божјем. Вели Свето Јеванђеље да ће Господ разлучити људе као што добар пастир разлучује овце од коза, па ће овце, они праведници, стати с десне стране, а грешници, козе које су симбол тога, са леве стране. И онда долази оно што мора доћи. Долазе оне, за једне благе, речи Господње: Ходите Мени, благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света. То ће Господ рећи онима са десне стрене, праведницима, али ће се чути и оне страшне речи од којих се, још овде на земљи, крв леди у жилама човека:Идите од мене, проклети, у огањ вечни припремљен ђаволу и анђелима његовим! Страшне речи од Бога љубави. Али, који је то кантар у рукама Христовим којим ће Он мерити једне и друге и шта ће казати и зашто ће то казати једнима а оно казати другима? И то говори данашње Свето Јеванђеље. Објашњавајући онима са десне стране зашто су благословени, казаће им Господ: Гладан бејах и нахранисте Ме, жедан бејах и напосјисте Ме, путник бејах и примисте Ме, болестан бејах и обиђосте Ме, у тамници бејах и посетисте Ме. А праведници, живећи овде на земљи праведно, смиравајући се пред свим и сваким, и сада показују ту своју основну врлину смирења па, као извињаајући се, питају Господа: Господе, када Те нахранисмо, кад Те напојисмо, када те примисмо у дом свој? А Господ им објашњава: Када учинисте једноме од ове мале браће од осталих људи, Мени учинисте. Исто тако, они са леве стране када чују оне страшне речи: Идите од Мене, проклети, јер гладан бејах и не нахранисте Ме, жедан бејах и не напојисте Ме, стран бејах и не примисте Ме, болестан… и тако даље, и они ће питати исте речи као и они праведници: Господе, када Те видесмо гладнаг или жедна или гола или боса или у тамници и не гођосмо Ти? Али они не говоре из смирења, они говоре да би се оправдали: Кад смо Те видели па Те нисмо услужили? И њима Господ даје исто објашњење: Кад не учинисте једноме од ове мале браће, ни Мени учинисте. Овде је велика тајна, браћо и сестре. То је кантар у рукама Божјим. Мерило по коме се људи деле на праведне и грешне јесте христољубље. Христос из љубави поистовећује Себе са нама људима. Сви људи су Његова мала браћа. У свакоме човеку христос гладује, или жеђује, или наготује, или страда у тамници или у болници, и онај који укаже милост према било ком човеку – према Христу указује ту милост, и онај који презире браћу своју, ма ко они били по народности, по језику, по крви – он презире Господа Христа јер, када не учинисмо једноме од ове мале браће Христове – ни Њему не учинисмо.

Света Црква, браћо и сестре, овај догађај ставља пред нас пред сами почетак Великога поста да нас подсети зашто је потребан пост, да нас подсети зашто је потребно покајање, зашто је потребна исповест, зашто је потребно причешће и зашто је потребно да чинимо дела милосрђа према браћи својој, према ближњима својима – да би нам пост био на спасење душе и тела, јер само уздржање од јела без ових осталих дела и врлина које треба да красе свакога Хришћанина нема много користи. Јер кажу црквене песме: Када тело пости од мрсне хране нека и сва наша чула посте од рђавих дела, језик да пости од рђавих речи, око да пости од гледања саблажњивих ствари, ухо да пости од слушања скарадних песама, руке да посте од крађе и чињења злих дела, ноге од кривога пута, и тако цео човек треба да пости, а постиће само онда исправно када буде живео по Закону божјем, по Јеванђељу Христовоме. Ако будемо тако се припремали и тако држали свети Велики пост, онда ће нас Господ удостојити у ономе последњем дану историје да се нађемо са десне стране Његове и да чујемо оне блажене речи: Ходите благословени Оца Мојега, примите Царство јоје вам је припремљено од Постања света. Амин.