Беседа владике Артемија у недељу сиропусну, на празник Светог Симеона Мироточивог, у манастиру Грачаница 2004. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Пример како треба веровати, како треба постити и како се треба Богу молити и подвизавати јесте и данашњи празник Светог Симеона Мироточивог, нашег родоначелника, творца србске државе и оца Светога Саве, коме данас славимо празник. Он својим примером, својим животом, иако владар једнога народа и кнез једне државе, он је знао и шта је пост и када почиње и када се завршава, чинио је дела милости, опраштао је свима. На крају се и сам посветио Богу попут свога сина, младога Растка Немањића, и он је отишао у Свету Гору и као монах завршио земаљски живот свој. Зато га је Господ прославио нетрулежним телом његовим и чудотворством његовим, постао је Мироточиви јер је из његовога тела истицало мирисно целебно миро.“

Налазимо се, браћо и сестре, на почетку једнога великога периода у животу Цркве, на почетку светог Часног ускршњег поста. Налазимо се пред једним великим путовањем, путовањем које траје, не један дан, не недељу дана, него читавих седам недеља.

Познато је, када човек креће на пут, браћо и сестре, да се припрема како би на томе путу прошао без тешкоћа, без проблема. Што је пут дужи то је и припрема дужа и већа. Када иде човек у оближњи град не треба му никаква припрема, а ако се спрема на далеко путовање, у неку далеку земљу, онда се месецима припрема – шта ће понети и како ће на путу проћи, брине о томе. Ми се налазимо, дакле, пред једним великим путовањем, путовањем за Царство небеско, а тај пут се зове свети Часни пост. И света Црква је нас припремала већ четири недеље за то велико путовање, припремала нас припремним недељама подсећајући нас на важне догађаје из живота Господа Христа, а данас посебно ставља пред нас, кроз Свето Јеванђеље, науку о посту, о молитви, о праштању. То су те припреме, то су потребне ствари на овоме великоме путу. Јер, наш праотац Адам био је истеран из Раја зато што је нарушио пост. Прва Заповест човеку била је да пости, да једе од сваког дрваћа у Врту рајскоме, само од једног дрвета да не једе, дрвета познавања добра и зла. Забрана неке врсте хране јесте пост и, будући да је нарушавањем поста човек изгубио Рај и истеран је из Раја, Господ Христос, спасавајући род људски кроз Цркву Своју, оставио је Заповест, оставио је да се истим оним начином на који смо истерани из Раја да се на такав исти начин у Рај можемо вратити, а то је држећи постове које је Црква света одредила. Међу њима највећи и најзначајнији је пост овај пред којим се управо налазимо, који сутра започиње и траје, не недељу дана како неки мисле (постићу недељу дана да се причестим, па после тога могу да радим шта хоћу), не! Овај пост или ћемо држати или нећемо држати! А он траје, рекох, седам недеља. Сутра почиње, на Васкрс се завршава. Само ко буде држао тако тај свети пост, њему ће он заиста бити на спасење и душе и тела, биће бања препорода. Јер када имамо неку велику реку и треба да направимо мост преко те реке, ако бисмо направили један метар моста са једне стране и са друге стране метар моста, ко би могао да пређе ту реку? Нико! Тако и овде. Не вреди почети пост па га прекинути, па на крају поново мало постити. То није послушање Цркви, није држање заповести Божјх, није на спасење наше. А света Црква све што ради, ради управо да нас, децу своју духовну, проведе из ове земље, из овога живота земаљскога у живот вечни, у Царство небеско. Зато данашње Свето Јеванђеље говори како треба пости, не постити ради славе људи, да нас људи виде како постимо и да нас хвале, него да Отац наш небески који види тајно, да нам Он узврати и плати јавно када дође тај судњи дан, када дођемо на Суд Божји.

Исто тако, овај свети пост, браћо и сестре, ма колико га ми држали и уздржавали се од хране и од јела некога, од масних јела, ако не будемо држали и остале заповести Божје, ако се не будемо чували од свакога греха, онда овај пост неће много користити. Зато и каже света Црква да, поред поста, треба и опраштање, једни другима да опростимо, ко је некоме нечим згрешио, нечим га увредио, нечим га повредио као човек човека, а то и сваки дан говоримо у Молитви Господњој, у Оченашу: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Ко су наши дужници? Они који су нас нечим увредили. А ми смо дужници Божји јер смо ми Бога гресима својим највише увредили. Дакле, ми се молимо да Бог нама опрости грехе наше онако као што ми опраштамо браћи својој, ближњима својима, њихове грехе према нама, њихове увреде, њихове ситне злобе и пакости. Али, исто то значи ако ми не опраштамо њима да ни Бог онда неће опростити нама. Зато је потребно да уз пост иде и праштање, да иду дела милосрђа, да иду сва добра дела која човек треба да чини у животу своме, јер вера без добрих дела је мртва, каже свети апостол.

Данас, поред тога што се подсећамо на свети Часни пост, како га треба постити и молити се Богу, треба се исповедати у овоме посту, грехе своје пред свештеником да исповедимо, да се припремимо постом и молитвом за Свету Тајну Причешћа, јер управо човек који се не причешћује, који се не сједињује са Господом, онда нема живота у себи јер је Господ рекао: Који једе Тело Моје и пије Крв Моју има живот у себи, а који не пије и не једе онда нема живота у себи. Ма колико ми изгледали живи, здрави и напредни, ако се не држимо Закона Божјега и не приступамо Светој Тајни Причешћа онако како је Црква одредила, онда живота нема у нама, нема вечнога живота у нама.

Пример како треба веровати, како треба постити и како се треба Богу молити и подвизавати јесте и данашњи празник Светог Симеона Мироточивог, нашег родоначелника, творца србске државе и оца Светога Саве, коме данас славимо празник. Он својим примером, својим животом, иако владар једнога народа и кнез једне државе, он је знао и шта је пост и када почиње и када се завршава, чинио је дела милости, опраштао је свима. На крају се и сам посветио Богу попут свога сина, младога Растка Немањића, и он је отишао у Свету Гору и као монах завршио земаљски живот свој. Зато га је Господ прославио нетрулежним телом његовим и чудотворством његовим, постао је Мироточиви јер је из његовога тела истицало мирисно целебно миро.

Нека Господ и свети Симеон Мироточиви буду свима нама на помоћи, посебно оцу Симеону који носи то узвишено и велико име и коме је данас слава. Нека је срећна слава оцу Симеону, нека свети Симеон буде пример и њему и нама како треба живети у овоме свету за онај свет, за живот вечни. Ако будемо тако, браћо и сестре, угледали се на наше славне и свете претке, ако будемо држали Закон Божји и заповести Божје у Јеванђељу написане, ако будемо држали свете постове и остало што Црква прописује, онда, ми ћемо бити са Богом и Бог ће бити са нама и у овоме и у ономе свету и да се удостојимо да се нађемо тамо где се налазе сви свети угодници Божји и да тамо славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.