Беседа владике Артемија 19. марта 1995. године – приликом поновног освећења водице и темеља храма Христа Спаса у Приштини

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„Ми овај храм дижемо, браћо и сестре, да се у њему Богу молимо, да се у њему крштавамо и венчавамо, да у њему причешћујемо се и исповедамо, да у њему наше миле и драге покојнике, када пођу из овога света, испраћамо са молитвом. Не градимо храм никоме за инат, не градимо храм никоме да пркосимо, него га градимо јер нам је потребан и неопходан. Овај храм треба да буде она котва закоју ћемо се држати да нас никакви ветрови, ни са истока ни са запада, не могу одувати са ових вековних простора србскога народа, простора који су стотинама година натапани сузама, крвљу и знојем србскога народа, да бисмо ми данас дочекали да на њиховим сузама, крви и зноју подижемо овај свети величанствени храм.“

Часни оци, преподобне сестре монахиње, поштована господо, браћо и сестре,

Ево дана којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Заиста лепшега дана нисмо могли пожелети ни имати од овога што нам је Господ данас подарио. Подарио нам је Господ ово дивно и лепо пролећно време да се саберемо на овим светим темељима храма Христа Спаса, који су освећени нешто више од пре две године, да се саберемо и де се Господу Богу замолимо и милост од Њега испросимо да продужимо са радовима на изградњи и довршењу овога светога храма. Већ скоро две године пролазимо поред ових темеља са помешаним осећањем, са радошћу што они постоје и што се надамо да ће на њима уздићи се величанствени Божји храм, али истовремено пролазили смо овуда и са тугом и болом у срцу јер смо примећивали да радови не трају да ремељи стоје и да се на њима ништа даље не ради. Та осећања праћена су увек била и молитвом Спаситељу нашем Господу Христу да нам дарује снаге, најпре духовне па онда и физичке и материјалне, да поново приступимо и наставимо ово свето дело. Потребно нам је, да би се ово дело и завршило, да будемо сви уједињени у једној мисли, у једној жељи и у једној намери: да сви допринесемо, колико ко може и колико је у могућности, да бисмо са успехом стигли да завршимо овај Божји храм.

 

У задњих пар месеци учињене су неке промене и измене, учињене су припреме за наставак радова, а данас је дан одређен да буде дан када почињемо са радовима на довршетку овога храма. Зато данас моје срце и моја душа испуњене су радошћу духовном и благодарношћу најпре Господу Богу што је благословио нашу жељу, наше молитвене уздахе и наду да дочекамо овај дан. Благодарност за ово дугујемо и свима онима који нису жалили труда, него су у тајности вршили потребне припреме и на прикупљању средстава и на изради документације и на свему ономе да бисмо без застоја сада могли да кренемо и стигнемо у току године, ако Бог благослови, до кубета и крста на кубету, да ове године још једном се овдед саберемо на освећењу крста којега ћемо уздићи на куполу  овога храма, а да затим продужимо даље без застоја како бисмо у што скоријем времену дочекали да осветимо у потпуности завршен и довршен овај драгуљ који треба да краси овај град Приштину, да буде на понос читаве Покрајине, целога мученичкога Косова и Метохије и целога нашега напаћенога и мученичкога србскога народа.

 

Ми овај храм дижемо, браћо и сестре, да се у њему Богу молимо, да се у њему крштавамо и венчавамо, да у њему причешћујемо се и исповедамо, да у њему наше миле и драге покојнике, када пођу из овога света, испраћамо са молитвом. Не градимо храм никоме за инат, не градимо храм никоме да пркосимо, него га градимо јер нам је потребан и неопходан. Овај храм треба да буде она котва закоју ћемо се држати да нас никакви ветрови, ни са истока ни са запада, не могу одувати са ових вековних простора србскога народа, простора који су стотинама година натапани сузама, крвљу и знојем србскога народа, да бисмо ми данас дочекали да на њиховим сузама, крви и зноју подижемо овај свети величанствени храм.

 

Нека би дао Бог да овај храм буде храм слоге, слоге србске љубави међусобне, а никако и никада храм раздора или повод за било какву деобу у нашем народу и раздор међу њима. Са таквим жељама, са таквом молитвом Богу ми смо се данас овде сабрали и извршили поновно освећење водице и темеља овога храма, измолили од Господа милост и помоћ и заштиту анђела чувара за градитеље и раднике који овде буду се трудили и радили.

 

А сада призивам благослов Божји на све вас овде сабране, на све наше сроднике и приајтеље који нису могли данас доћи овде и на цео наш православни србски народ да се једном вратимо истински правоме путу Божјем, путу наших праотаца и отаца, да живимо по Јеванђељу као што су они живели, да се Богу молимо као што су се они молили и да чинимо добра дела један другоме као што су они чинили. И тада, и само тада Божја милост и благослов биће на свима нама и свако наше угодно и добро дело Бог ће благословити.

 

Нека Господ помилује и спасе све нас да дочекамо да и ми дођемо тамо где се наши славни преци налазе, у Царству небеском, у небеску Србију, да тамо са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.