Беседа владике Артемија на празник Светог Георгија 1995. године у Призрену у храму посвећеном светом великомученику Георгију

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

„И данас, и данас света Црква слави једнога дивнога сведока Христовога Васкрсења, слави светог великомученика Георгија, коме је и овај храм посвећен овде у Призрену од наших предака, јер и он је, иако млад и на великом положају, он је исповедао отворено своју веру у васкрслога Христа и за ту своју веру и исповест он је мученички пострадао. Претрпео је неописиве муке и мучења али се није уплашио. Нису га муке ни страдања могли победити јер испунило се оно што каже у Светом писму:Господе, ко ће нас одвојити од љубави Твоје? Да ли глад или сиротиња или немаштина или муке или смрт? Нико и ништа не може одвојити нас од љубави Христове! То је доказао и свети великомученик Георгије.“

Ваистину, васкрсао је Господ наш, Исус Христос, и Својим Васкрсењем даровао људима победу над грехом, над смрћу и над ђаволом.

Васкрсење Христово празнујемо дуже од било којега празника у години. Празнујемо га пуних четрдесет дана, од Васкрса до Спасовдана, и тиме сведочимо да је Васкрсење Христово највећи догађај у историји васионе, јер Христос је пострадао ради нас људи, разапет је на Голготи на крсту, сахрањен у гробу на Велики петак. И, да је тамо остао, да није васкрсао Христос би био први и последњи Хришћанин. Али, Он је Силом божанском, Силом Својом, разорио темеље ада, уништио смрт која је држала људе од Адама па до Њега у својој власти и славно је васкрсао из гроба и тиме, тиме отворио људима пут у васкрсење и живот вечни. И Христово Васкрсење постало је од онога момента извор нове снаге, новог надахнућа, нове храбрости у роду људском.

За време хватања и страдања Христовога Његови најближи ученици, апостоли, разбежали су се, побегли су од Њега и Њега су оставили Самога. И, гле! После Васкрсења, кад их је Он уверио да је васкрсао, они задобијају такву храброст, такву смелост у проповедању управо тога факта, тога догађаја историјскога да се више не плаше никога. Против апостола су тада били јеврејске старешине, јеврејски народ, фарисеји и садукеји, била је огромна римска империја, римски цареви, сенати, војска, незнабожачки народи. Све је то било против светих апостола управљено и све се дигло на њих да их ућутка, да више не проповедају реч о Васкрсењу Христовоме да би се Христос заборавио као да Га није ни било. Али они, они нису могли ћутати јер и у њима, као и код пророка Јеремије, разгорело се нешто у костима њиховим и они нису могли да ћуте, они су сведочили и проповедали Васкрсење Христово и ту своју проповед и ту истину коју су проповедали они су посведочили својом смрћу, јер сви апостоли пострадали су Христа ради да би се испунило Његово пророчанство: Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и замном иде! И апостоли су први били ти који су животом својим показали и доказали да ићи за Господом Христом значи, не само веровати у Њега, него Га исповедати и речима и животом и делима. И смрћу ако треба! Зато у овом периоду, од Васкрса до Спасовдана, испред нашег духовнога вида и погледа, испред нас дефилује непрекидно огромна поворка сведока Христовога Васкрсења, почев од светих апостола, од апостола Томе који није хтео да поверује док не опипа ране Христове да се увери да је то заиста Тај Који је пострадао, да је поново жив. Па онда, жене мироносице, па свети апостол Павле, па више од пет стотина браће којима се Христос јавио, и тако даље, и тако даље. Сваке недеље и свакога дана у овоме периоду имамо по једнога и више сведока Христовога Васкрсења. И не само за ових четрдесет дана, него и сви празници у години, сви светитељи које празнујемо и славимо, сви су они сведоци једне непобитне истине и чињенице, да је Христос васкрсао из гроба јер, да није Христос васкрсао не би било ни једнога хришћанскога празника, не би било ни једнога светитеља. Наш иконостас не би постојао, био би празан. Али, баш зато што је Христос васкрсао, Његово Васкрсење послужило је као извор снаге, надахнућа, да се за Име Христово иде радо на све муке, на страдање, пред лавове, у огањ, на колац.

 

И данас, и данас света Црква слави једнога дивнога сведока Христовога Васкрсења, слави светог великомученика Георгија, коме је и овај храм посвећен овде у Призрену од наших предака, јер и он је, иако млад и на великом положају, он је исповедао отворено своју веру у васкрслога Христа и за ту своју веру и исповест он је мученички пострадао. Претрпео је неописиве муке и мучења али се није уплашио. Нису га муке ни страдања могли победити јер испунило се оно што каже у Светом писму:Господе, ко ће нас одвојити од љубави Твоје? Да ли глад или сиротиња или немаштина или муке или смрт? Нико и ништа не може одвојити нас од љубави Христове! То је доказао и свети великомученик Георгије. Он је животом и речима прославио васкрслога Господа, а васкрсли Господ прославио је њега. Па, ево, скоро две хиљаде година његово се име помиње широм земаљске кугле. Њему се подижу храмови, у његову част и славу. Њега имају као своје домаће заштитнике многе србске породице које данас славе своју крсну славу, Светог великомученика Георгија. И он је, својим сведочанством Васкрсења Христовога он је помогао многима, стотинама и хиљадама других да и они смело исповеде Христа и да пострадајуза Њега. Тако је било у историји Христове Цркве од почетка па, ево, све до данас. Зато Црква Божја у себи има мученике и светитеље из свих народа и свих племена јер сваки народ који је прихватио веру Христову он је и живео том вером и страдао за ту веру. Од тога правила није изузет ни наш православни србски народ јер и ми смо Христа истински прихватили, ми смо у Њега истински поверовали и ми смо за Христа кроз целу историју нашу много и много страдали и приносили Му свете мученике и светитеље из рода нашега од почетка до данашњега дана. И тако ће бити, браћо и сестре и даље јер Србин је Христов и радује се смрти, као што је певао свети ђакон Авакум када је носио колац на рамену своме на који ће га Турци набости. И заиста, онај који верује у Господа Христа и живи Његовим Васкрсењем, он се ничега не боји, ни страдања, ни муке, ни смрти јер зна да кроз све то улази у Васкрсење Христово, улази у Царство небеско, улази у живот вечни.

 

Христос воскресе, браћо и сестре!

Нека би Господ васкрсли, молитвама светог великомученика Георгија кога данас славимо, даровао и нама, данашњим православним Србима, и вере и снаге да христа свуда и свагда исповедамо и устима и животом и делима. И да нам дарује снаге, ако треба, да и пострадамо храбро и јуначки за Господа Христа да би се у нама тако прославило Његово свето и божанско Име, а ми кроз страдање наше да будемо удостојени Царства небескога, да уђемо тамо где се налази свети великомученик Георгије, где је наш свети Сава, свети мучекик косовски кнез Лазар, ђакон Авакум и стотине и стотине хиљада и милиона оних који су за Христа пострадали и који данас за Њега страдају од руку злочинаца, да бисмо и ми тамо са свима њима славили кроз све векове и сву вечност Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова. Амин.