Беседа владике Артемија у Недељу Самарјанке 2003. године у манастиру Сопоћани

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Sopocani„У оно време када је Христос живео и проповедао, људи су били много више заинтересовани за питања вере, за питања вечнога живота. О томе говори данашње Свето Јеванђеље, које говори о жени Самарјанки која се срела са Христом на бунару и, када је из разговора са Њим видела да је Он човек који познаје и тајне људскога срца али и тајне вере и тајне бића људскога, она је одмах почела да се интересује за питања од вечне важности, за питања од којих зависи, не само живот овде на земљи, него и вечни живот.“

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Христос васкрсе, браћо и сестре!

Још увек налазимо се у времену када се сећамо са радошћу тога највећег догађаја у историји Васионе, догађаја Васкрсења Христовога из мртвих. Тај празник над празницима, браћо и сестре, света Црква слави пуних четрдесет дана, од Васкрса до Спасовдана. Славимо тај догађај толико свечано и толико дуго зато што је Васкрсење Христово решило највећи проблем рода људскога, од првог човека до последњега, решило је проблем смрти која прати човека и која узима човека са лица земље.

Васкрсењем Својим Христос је показао да је Он истинити Бог јер је победио највећег непријатеља нашега, победио је смрт и васкрсавши из мртвих показао је да је човек створен за живот вечни а не за храну црвима. Његовим Васкрсењем Он је дао гаранцију и потврдио оне речи које је говорио за живота Својим ученицима и народу који Га је пратио: Сваки онај који верује у мене, и ако умре живеће и онај који верује у мене неће видети смрти до века. Он је, дакле, Васкрсењем Својим потврдио и наше васкрсење које нам је обећао у последњи дан историје овога света. Тај догађај Васкрсења Христовога од првог момента почео је да добија и оне који верују у Васкрсење Христово и оне који не верују у Његово Васкрсење и који се труде да то затрпају, ту Светлост Божанску да сакрију од очију људи. Тако је Васкрсење Христово постало нешто што дели род људски на два табора, на два дела. На једној страни су они који верују у Христа и Његово Васкрсење, на другој страни су они који не верују и који се труде да ућуткају или да убеде или да униште оне који верују. Тако су још првога онога дана, када је вест о Васкрсењу Христовом пукла по граду Јерусалиму, старешине јеврејске потрудиле се одмах да то покрију својом лажју, па су позвали војнике који су били чувари Христовога гроба и који су први објавили вест о Васкрсењу Христовоме, позвали их и рекли: Даћемо вам доста новаца али да кажете народу – док смо ми спавали дошли ученици Његови и украли Га. Тако да би они одвратили народ од веровања у Христа и од идења за Христом. Разуме се да та лаж њихова није успела јер не постоји догађај у историји рода људскога који има толико много сведока за своју истинитост као Васкрсење Христово. Јер Христос се јавио најпре женама мироносицама које су дошле рано на гроб да помажу Његово тело, па им анђео објавио ту вест, па се јавио двојици ученика на путу за Емаус, па се јавио свима ученицима у затвореној просторији где су врата била закључана, па се јавио четрдесет дана од Васкрсења до Вазнесења много пута ученицима и објашњавао им и говорио о тајнама Царства небескога и вечнога живота. Јавио се једном приликом чак и скупу од пет стотина људи, пет стотина браће. Апостол Павле о томе говори, и вели да још има оних који су били у томе скупу када им се Господ јавио. Али, Господ се јављао и после тога и до дана данашњега. Многима људима, многим светитељима, јавља се и данас, браћо и сестре, јер да Христос није васкрсао не би било Цркве Христове на земљи данас – после две хиљаде година. Сви ми који у Христа верејумо, сви ми који се сабирамо у наше храмове јесмо, у ствари, сведоци истинитости тога догађаја – Васкрсења Христовога. Али, највећи сведоци јесу они које је живи Бог прославио светитељством и које је обдарио чудотворством. То су сви они светитељи које ми празнујемо свакога дана, који испуњавају наш календар. Од првога дана до последњег у току године, свакога дана ми славимо по једнога, двојицу или више светитеља који, у ствари, својим животом су посведочили и потврдили да је Христос васкрсао, да је Христос живи Бог истинити и да су они постали оно што јесу, дакле, светитељи Божји само благодаћу Христовом, благодаћу Божјом.

И јуче наша света Православна црква у Србији добила је још једног непобитног сведока Васкрсења Христовога, светог владику Николаја охридског и жичког који је и за живота речима својим, беседама својим, књигама својим, све што је говорио, све што је писао, све што је радио било је у славу Васкрслога Христа и било је потврда Васкрсења Христовога. Али, Свети Архијерејски Сабор ове године уврстио је владику Николаја у лик светитеља, прибројао га изабраницима Божјим јер га је најпре Бог прославио и показао да је он светитељ многобројним знацима и чудесима и, пре свега, вером овога народа православнога који је владику Николаја доживљавао као светитеља још за његовога живота, а поготово после смрти његове. Никако га друкчије нису звали него „свети владика“ или „свети наш деда владика“, тако да је Свети Архијерејски Сабор само признао оно што је Бог већ показивао првога дана по његовом упокојењу у далекој Америци, а нарочито после доласка његових светих моштију у отаџбину и у његов родни Лелић, у његову задужбину, цркву у Лелићу. Јуче у Београду, у саборном храму Светога Саве било је свечано проглашење владике Николаја за светитеља, када је литургију служило преко двадесет и пет епископа на челу са патријархом својим, са многобројним свештенством и монаштвом и са хиљадама верника који су дошли да се поклоне новеме светитељу Божјем, да добију благослов од њега и заштиту пред Богом. Ето, то је Црква Божја, браћо и сестре, то су сведоци Васкрсења Христовога.

А како се ми, данашњи православни Срби, односимо према томе догађају, према тој вери, према ономе што је Христос нама обећао, према животу вечноме? На жалост, наш народ је више од педесет година био се удаљио од Цркве своје, био се удаљио од вере своје, заборавио је на Бога, заборавио је и на живот вечни и пошао је за идеологијама овога света које су обећавале рај на земљи а стварале и стварају пакао на земљи.

У оно време када је Христос живео и проповедао, људи су били много више заинтересовани за питања вере, за питања вечнога живота. О томе говори данашње Свето Јеванђеље, које говори о жени Самарјанки која се срела са Христом на бунару и, када је из разговора са Њим видела да је Он човек који познаје и тајне људскога срца али и тајне вере и тајне бића људскога, она је одмах почела да се интересује за питања од вечне важности, за питања од којих зависи, не само живот овде на земљи, него и вечни живот. Видевши да је то пророк који јој рече шта је учинила у животу, она Га пита: Видим да си пророк, Јеврејин, а ми смо Самарјани. Ви кажете да се Богу треба молити у Јерусалиму а наши кажуна гори Харизину. Реци ми где се треба Богу молити, како се треба Богу молити? И Господ јој објашњава да се Богу може молити свугде, на сваком месту јер је Бог дух и, када Му се молимо, у Духу Истине Му се молимо. Оно што је жена Самарјанка показала то је ревност да сазна Истину и да живи по Истини и када је она видела да је то, у ствари, онај обећани месија који ће доћи и казати све што нам треба за спасење, одлази у град, јавља људима тамо и постаје одмах проповедних Хиристовога живота, Његове науке и Његове Тајне Васкрсења.

Ето, браћо и сестре, а ми данас најмање се интересујемо за питања вере, за питања вечнога спасења. Постали смо индиферентни. Много се више интересујемо за ствари политике, за ствари свакодневних догађаја, шта се десило у нашем месту, у нашем граду, у нашој држави или у целоме свету. А данас помоћу медија информисања, заиста, човек је бомбардован разноврсним догађајима и вестима из целога света и онда му, просто, не остаје времена да се бави оним вечним питањима од којих зависи наша вечност и наше блаженство. Зато, браћо и сестре, треба да и ми будемо сведоци Васкрсења Христовога и речима и делима и животом својим, да изучавамо нашу веру, да читамо Свето Писмо, да се Богу молимо и са Богом разговарамо свакога дана по више пута, јер у Старом Завету каже: Седам пута на дан хвалим Те, Господе, а за нас каже апостол Павле: Не седам пута, него молите се Богу непрестано. То је права молитва, то је стална мисао на Бога, свест да живимо пред Богом, да смо стално пред Његовим очима и да стално на Бога мислимо. Онда ће и наша дела бити сагласна са нашом вером. Јер, ако ми верујемо у Васкрсење Христово а чинимо дела недостојна наше вере, чинимо дела која су противна Закону Божјем и вољи Божјој, ако мрзимо ближње своје, ако чинимо неправду некоме, ако чинимо прељубу, ако вршимо абортусе и убијамо децу своју, ако крадемо, ако лажемо, ако чинимо све оно што је забрањено Хришћанину да чини, онда у ствари ми не сведочимо својим делима …