Беседа у Недељу трећу по Педесетници – Манастир Грачаница 2008. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Ако и ми хришћани, православни, бринемо ону бригу коју брину незнабошци, да ли смо онда хришћани, по чему смо онда хришћани, шта смо то усвојили од Господа Христа? Не. „Све те бриге“, каже и Апостол поручује, „све бриге пренесите на Господа, јер се он брине за вас“(I Петр. 5, 7). Зашто бисмо ми бринули наше ситне и мале бриге, када Отац наш небески брине и наше велике бриге. Бринуће и мале бриге. “Не брините се, дакле, шта ћете јести, шта ћете пити и у шта ћете се обући. Него иштите најпре Царства Небескога и правде Његове“.

 

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духa!

 Данашње Свето Јеванђеље, браћо и сестре, јесте Јеванђеље смисла човековога живота овде на земљи. Оно је и смисао доласка Господа Исуса Христа на земљу међу људе. Данашње Свето Јеванђеље разрешава две велике тајне нашега живота. Ради чега је човек овде на земљи? Зашто је послат у овај свет и који је његов задњи циљ? То је и тајна зашто је Господ Христос напустио наручје Оца Свога Небескога, сишао на земљу, постао човек као и ми људи, трудио се да људе просвети, научи и да пострада од људи разапет на Крсту. Који је смисао тога? Чему то треба да служи? Зашто је то Господ све предвидео у Својој предвечној промисли? Управо данашње Свето Јеванђеље говори о томе. Људи отпаше од Бога. Учили су сами да брину своје муке, своје потребе, своје бриге. Много брига притиска савременога човека и свакога човека у историји рода људскога, а све те бриге своде се углавном на три: шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се обући. Све остало, подређено је овим, природним потребама човека које је човек истакао себи, које треба да оствари, да задовољи. Сва мука наша на земљи, сав труд, сви послови наши, своде се у ствари на задовољење ове три основне бриге, ове три основне потребе нашега живота.

А гле, данашње Свето Јеванђеље говори, у ствари Христос говори Својим ученицима и слушаоцима Својим: “Не брините шта ћете јести, шта ћете пити и у шта ћете се обући’‘(в. Мт. 6, 25-34). Како то сада нова нека наука? До тада сви су људи о томе бринули, а сада Господ поручује да о томе не бринемо. Па о чему ћемо бринути Господе? О ономе што је једино потребно за човека, о чему треба да бринемо и шта треба да тражимо. И Господ разрешава и ту тајну, па каже: “Иштите најпре Царства Небескога и правде Његове, а остало, све ће вам се додати„, јер зна Господ, зна Отац ваш небески, шта вама треба. А као што брине о свакој травци у пољу, о сваком љиљану који се облачи боље и свечаније од самог цара Соломона, када брине о сваком врапцу, о свакој птичици, о свакој бубици и брине чиме ће она да се храни и како да се храни, бринуће и о вама. Ви брините о једноме, о Царству Небескоме, иштите Царство Небеско и правде Његове, а све остало ће вам се додати, јер каже Господ: “Гле, и незнабошци ишту то шта ће јести и шта ће пити и у шта ће се обући“. А Господ хоће нас, своје следбенике, своје ученике, своје вернике, да одвоји од незнабожаца.

Ако и ми хришћани, православни, бринемо ону бригу коју брину незнабошци, да ли смо онда хришћани, по чему смо онда хришћани, шта смо то усвојили од Господа Христа? Не. „Све те бриге“, каже и Апостол поручује, „све бриге пренесите на Господа, јер се он брине за вас“(I Петр. 5, 7). Господ брине да сунце свако јутро изађе на исток и да зађе на западу. Господ брине када ће киша да падне да нам роде усеви. Господ брине када ће ветар да пусти да оплоди наше воћњаке. Господ брине како ће се кретати небеска тела, да не дође до судара, до хаоса, к’о што има по нашим улицама. Тамо где људи брину, често и гину, а гле, хиљадама, милионима година небеска тела се крећу својим путањама и нема збрке, нема судара, јер Господ брине о томе. Зашто бисмо ми бринули наше ситне и мале бриге, када Отац наш небески брине и наше велике бриге. Бринуће и мале бриге. “Не брините се, дакле, шта ћете јести, шта ћете пити и у шта ћете се обући. Него иштите најпре Царства Небескога и правде Његове“. Зато је Господ дошао на земљу, да то људима даде, јер нико од људи, ништа од створених бића, не може човеку дати Царство Небеско и правду Његову, сем Господа Христа, који је Цар тога Царства. А ми људи, не значи да је Господ рекао да ленствујемо, каже: “Не брините“, не значи – не радите, али радите са надом на Бога и онда немате ви бригу о томе. Наше је да посејемо, а Божије је да брине да никне, да узрасте, да донесе плод. Јер ако ми скрстимо руке и ништа не радимо, онда се грешимо о заповест Божију коју је рекао човеку, првоме човеку Адаму, да обрађује Едемски врт, да брине о њему, да га обрађује и надгледа. Дакле, то је наше, да чинимо што до нас стоји, што ми треба да радимо. Преко тога, брига је Божија, а ми да се трудимо, да живимо по закону Божијем, да испуњавамо заповести Божије, да се чувамо од греха, да чинимо оно што је добро, да чинимо правду Божију и тако, радећи рукама својим, као Апостол Павле што је радио и живео од руку својих, тако и сви хришћани треба да раде. А ипак да све своје бриге пренесу на Господа, а да само брину о Царству Небескоме, како ћемо Богу угодити. То је смисао нашега живота, браћо и сестре, то је циљ нашега постојања овде на земљи. Све друго је циљ који је приземан, који није достојан човека. Јер све друго о чему човек брине служи му док је он овде на земљи, у овоме животу, а брига о Царству Небескоме и о правди његовој, прати човека и после смрти. А човек није створен да проживи неколико година, макар то било и сто година на земљи, па да га нестане, него је створен да живи вечно. Смрт није крај човека. То је само прелазак из једнога живота у други, бољи и Вечни Живот. Зато нека и наша брига, браћо и сестре, данас буде та: како ћемо постати грађани Царства Небескога, како ћемо заслужити правду Божију, како ћемо испунити закон Божији и заповести Његове. А заповести Божије нису тешке. Тешке су само ако смо себе обременили разним земаљским бригама и обавезама, па нам онда не остаје ни снаге, ни времена за ту главу нашу бригу и једину бригу – бригу о Царству Небескоме.

Нека би Господ дао снаге свима нама, данашњим хришћанима, православним хришћанима, нама Србима, да схватимо смисао нашега живота на земљи и да тај смисао остваримо док смо у овоме животу овде, јер после смрти покајања нема, после смрти промене нема. Сва промена треба да се деси док смо у овоме телу и у овоме свету овде. Нека би Господ дао снаге да постанемо прави хришћани, следбеници Христови, да бринемо о Царству Небескоме и правди Његовој, и да тако прославимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.