Беседа владике Артемија на празник Преображења Господњег, у Призрену 1994. године

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Данас је, браћо и сестре, велики празник Господњи, празник Преображења. То је онај дан и догађај када је Господ пред Својим ученицима показао да је Он истинити Бог, преобразивши се пред њима на гори Тавору када је допустио да кроз завесу тела Његовога пројави се делић Његовог Божанства, од кога је лице Његово постало светло као сунце а одело Његово бело као светлост, као што каже Свето Јеванђеље.

Господ Христос за време Свога боравка на земљи, све што је радио, све што је говорио, све је то чинио ради нас људи и ради нашега спасења. Ништа није учинио више него што је требало, ништа није пропустио да учини од онога што је требало. Све што је учинио требало је да учини и да учини онако као што је учинио.

Данашњи свети празник објашњавају свети оци кроз црквене песме. Зашто је било потребно Преображење? Ради Његовога страдања на крсту, јер каже се у светим песмама: Пре крста Твога, Господе, и страдања Ти си на гори Тавору показао ученицима Своје Божанство. Ради чега? Да, када дође страдање, разумеју и схвате да је оно драговољно, да Ти не страдаш као обичан и прост човек зато што то други хоће, него зато што то Ти хоћеш, Господе. И, заиста, Господ је своје ученике, као један добар учитељ и педагог, васпитавао постепено. Он је њима и раније на много начина показао и доказао да је Он истинити Бог и Син Божји чинећи разна и многобројна чудеса пред њима, исцељујући губаве, подижући раслабљене, васкрсавајући мртве, изгонећи ђаволе. Све је то био доказ и знак да у томе Исусу из Назарета обитава Сила Божанска, да је у Њему уједно и Бог и човек, јер човек сам таква дела чинити не може. Али, ученици су били слаби. Они су били обични људи, као и сви ми и то им није било довољно – и Господ је знао да им то није довољно. Зато је, зато је Господ узео и ову лекцију да им покаже, да их научи и да их недвосмислено увери да је Он Син Божји, да се не би о Њега саблазнили када дође време страдања и искушења. Па ипак, иако су три ученика Његова, Петар, Јаков и Јован, који су били на гори Тавору, видели Његово Преображење, видели да Он разговара и са Мојсијем и са Илијом, старозаветним праведницима, ипак када је дошло време страдања Господњега они су то некако заборавили. Заборавили су и разбежали се од Њега када је био ухваћен у Гестиманском врту. Петар, који је на гори Тавору, задивљен и одушевљен оним што је видео, узвикнуо: Господе, добро нам је овде бити, добро нам је бити с Тобом! Хоћеш ли да начинимо три сјенице, једну Теби, једну Мојсију и једну Илији, па да вечито будемо овде, на овој гори и у Твоме присуству и Твоме блаженству?, тај исти Петар који је то изговорио, када је дошло време страдања он се, уместо три сјенице да прави, он се три пута Господа свога одрекао да га не познаје. Шта ли би тек било да се Господ није преобразио пред њима? Вероватно да би то одрицање било трајно и коначно Петрово и да би бекство ученика било коначно и за увек. Овако, Петар је у моменту поклизнуо и пао али, сећајући се свега што је видео од свога Учитеља, вероватно и сећајући се дана Преображења, он се горко покајао, оплакао своје грехе одрицања и поново био удостојен апостолске службе и апостолске благодати.

Али Господ Христос се преобразио, браћо и сестре, и ради нас, данашњих Хришћана и ради свих људи свих времена и свих народа до краја света и века и тиме је показао да смо и ми људи позвани да доживимо своје преображење, да и ми свучемо старога човека и да се обучемо у новога, да свучемо старога човека греха који се распада у жељама варљивим, жељама телесним, у страстима и гресима, и да се обучемо у човека врлине, у човека вере, у човека који се труди и бори за живот вечни, у човека који зна да циљ нашега живота овде, на земљи, јесте у ствари задобијање живота вечнога у Царству Небескоме.

У Царство Божије, у Царство светлости и блаженства, браћо и сестре, не може ући ништа прљаво, ништа нечисто, ништа грешно. Зато је потребно и нама наше преображење, да бисмо од грешника постали праведни, да бисмо од смртних постали бесмртни, да бисмо од пролазних постали вечни, а то постижемо живећи по Светом Јеванђељу Христовом, испуњујући заповести Божје, трудећи се да живот наш буде онако као што је Богу мило и драго, да чинимо оно што је добро у животу а да избегавамо све оно што је зло. Па, ипак, као што су апостоли који су гледали Преображење у моменту слабости могли да падну и падали су, тако се и нама људима дешава – ма колико се трудили, ма колико знали шта хоћемо оно добро да чинимо, ипак нам се дешава да по некад у животу учинимо и оно што нећемо, оно што није добро, оно што није свето и праведно. Али зато, зато је Господ Христос, знајући слабост наше природе, оставио једну бању у којој можемо да сперемо своје греховне нечистоте са душе наше. Оставио је Свету Тајну покајања и исповести која се може понављати у животу много пута. Кад год човек осети да је погрешио, да је пао, да је душу своју упрљао, треба да похита пред духовника, пред свештеника свога да исповеди грехе своје и душу своју очисти и опере. Моменат покајања и исповести, то је дан нашега преображења, то је дан када ми свлачимо старога човека и облачимо се у новога, решени тврдо и одлучно да, будући у животу, трудимо се и боримо се свим силама да не чинимо грех а да чинимо оно што је добро. Чинећи тако у своме животу, кад год осетимо да смо погрешили, ми постепено духовно узрастамо и растемо из благодати у благодат док не достигнемо сви у човека савршена, у меру раста висине Христове. А онда, тако припремљени и тако наоружани Силом Божанском кроз свете тајне и свете врлине, када пођемо одавде, из овога света у бољи, вечни живот, онда ћемо моћи да пођемо са надом на милост Божју, да ће нас Бог препознати и признати за Сввје и примити у Царство Своје Небеско, тамо где сви свети и праведници пребивају и блаженствују са светим анђелима, тамо где су свети апостоли, тамо где су светинаши преци, Свети Сава, Симеон Немања и сви остали наши дивни светитељи, да и ми будемо са њима и да славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.