Пастир добри

У наредним чланцима обухваћен је период у коме је Владика Артемије био на трону Епархије рашко-призренске тј. период 1991 – мај 2010. Године 1991 сви расофорни монаси у манастиру Црна …

Године 1986 у манастиру Црна Река, уочи храмовне славе – Сабор Св. Архангела,  Епископ Рашко-призренски г.г. Павле замонашио је у чин расофора искушенике Александра (Јоксимовића) и Негована (Николића), доделивши им нова монашка …

Документарни филм о манастиру Црна река. Филм приказује живот црноречког братства у периоду када је настојатељ био јеромонах Артемије Радосављевић. У првом делу филма јеромонах Артемије прича о манастиру и …

Године 1978 тадашњи јеромонах Артемије са благословом свог духовног оца – Преподобног Јустина ћелијског, са места професора богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену, долази у мали и непознати пустињски …

   У духовном, просветном и културном животу српског народа, манастири су одиграли веома значајну улогу. Они су били стубови истине Христове, извори живе воде православља, огњишта културе и писмености, а у некима од њих су биле и болнице и бање. Отуда се с правом може рећи да су наши манастири, са својим монасима, оно највредније што наш народ има пред Богом и пред људима.

   У наше време, особита заслуга за обнову монаштва припада управо Владици Артемију.

   Својим неуморним светосавским трудом и љубављу према монаштву Владика Артемије је најпре "васкрсао" црноречку обитељ као њен игуман, у периоду 1978 - 1991, а затим и целу Епархију рашко-призренску, као њен Архипастир, у периоду 1991 - 2010. год.

   Од Другог светског рата до 1978. год. манастир Црна Река пролази кроз период великог сиромаштва у материјалном и духовном погледу. Манастирска црква је била у веома жалосном стању као и сва манастирска здања. Богослужења су била нередовна а братство не веће од два-три члана. Било је и периода када је манастир остајао без монаха при чему су бригу о цркви преузимали околни житељи.

   Доласком у Црну Реку 1978. године јеромонах Артемије је једно време живео сам. Живети сам у безљудној пустињи без струје у оронулим и склоним рушењу просторијама није било нимало лако. Уз све то веома влажна и хладна клима и непријатности од околног муслиманског живља додатно су отежавали живот оца Артемија у манастиру. Но, Богу хвала, издржало се. После краћег времена исте 1978. године у манастир је долазе и први искушеници. До 1978. године братство се умножило на 7 чланова. Из тог периода остаје забележено живљење у сиромаштву, оскудици, великом трпљењу и великом миру на коме семе молитве најбоље успева. Манастир је тада имао само једно магаре којим је братија довлачила храну и остале животне потребе преко узане и зими тешко проходне козје стазе, која је водила кроз густу столетну шуму до самог језера Газиводе. Одатле се већ морало сплавом или чамцем јер мост још увек није био изграђен. У зимским данима богослужења су због хладноће обављана у старом конаку из 1898. године и то у просторији која је истовремено била и трпезарија и гостопримница и кухиња. Посетиоци су били веома ретки а већа окупљања народа била су само за Петровдан. На Празник храма – Аранђеловдан и празник Светог Петра Коришког долазио је мањи број људи. Убрзо је на залагање оца Артемија изграђен и мост преко језера, и прилазни макадамски пут до манастира, уведена је струја и вода, рерстауриран је стари конак и све манастирске просторије. Посебно велика радост манастирској братији била је рестаурација фрескописа из 1601. године и иконостаса. Испод тамног слоја прљавштине указали су се предивни ликови Господа, Богородице и осталих светитеља. Било је то, како је том приликом поуздано утврђено, ремек дело Зографа Лонгина и најзначајнији српски фрескопис из тог периода. Биле су то заиста благодатне године. Манастир је у правој мери био оаза мира и љубави, дом молитве, предворје раја, светло место у тами богоодступништва. Братство духовно сазрева, расте кроз послушање и смирење. После дужег времена, на велику радост братије, уследило је и прво монашење. Било је то 1983. године. Следе нова монашења, рукоположења, пристижу нови послушници. Стари конак је већ постао тесан за увећано братство. Милошћу Божијом и прилозима добрих људи 1987. године изграђен је и нови конак са 6 келија и капелом посвећеном Светом Великомученику Краљу Јовану Владимиру, за службу у хладним зимским данима. Света Литургија је од тада служена свакодневно. Братија се бавила иконописом, шивење, дуборезом. Неки од братије су у том периоду уписали и теолошки факултет па је и учење било једно од послушања. Повећавао се и број посетилаца и гостију из свих крајева наше земље. Манастир стиче многе пријатеље спремне да помогну у сваком тренутку. Некада непозната, неугледна и мала Црна Река полако излази из анонимности у којој је таворила пуних 700 година и постаје позната широј српкој јавности. Милошћу Божијом и молитвама Светог Петра, број братије 1991. године достиже до 15 и те исте године отац Артемије је изабран за епископа рашко – призренске епархије којој и припада манастир Црна Река. Од тада црноречки манастир постаје „расадник“ монаштва за целу епархију. Део црноречке братије, по благослову владике Артемија, убрзо прелази у манастире Зочиште, Високи Дечани, Сопоћани, да духовно и материјално обнове ове наше велике светиње. Црноречко семе је успешно засађено и у тим манастирима и ускоро су и плодови донети у повећању броја братије у њима, као и у оживљавању духовног живота у срединама у којима се налазе.

   До саборске одлуке о разрешењу са дужности епархијског архијереја, маја 2010. године, број манастира у епархији достигао јеј 23 а број монаха (монахиња) и искушеника (искушеница) био је 203.

   Пре доласка Владике Артемија на трон Епархије рашко-призренске у епархији је било 6 живих манастира и двадесетак монаха не рачунајући црноречко братство које је 1991. године бројало 15 чланова.

   У одељцима "ПЕРИОД ИГУМАНСТВА" и "ПЕРИОД ЕПИСКОПСТВА" хронолошки се може пропратити обнова монаштва у Епархији рашко-призренској, остварена благодаћу Божијом и апостолским трудом Владике Артемија, у периоду 1978 - 2010. Добар део монашења биће пропраћен сликом, речју и видео записима. У овом тренутку највише је постављено текстуалних записа. Фотографије, звучни записи и видео записи са монашења и рукоположења чекају своју обраду и биће у догледно време постављени поред текстуалних записа.

   У случају да поседујете било какав материјал молимо вас да исти проследите на  нашу и - меил адресу:  urednik.info@gmail.com

Скретање српских архипастира и пастира у паклене воде екуменизма је пракса која траје више од пола века. Авај, више од пола века траје урушавање Цркве Божије, Стуба и Тврђаве Истине …