Пастир добри
У Име Оца и Сина и Светога Духа!
Црквени назив овог празника јесте “Свечани Улазак Исуса Христа у Јерусалим.“ Овај празник је препун порука и поука које нам Господ упућује догађајима који су се десили. Јуче смо прославили једно предивно и велико чудо које је Господ учинио непосредно пре свога страдања: Он је на јучерашњи дан, Лазареву Суботу, васкрсао из гроба једног мртваца који је лежао четири дана мртав у гробу и који је почео да заудара. Онда када су све наде биле изгубљене за две сестре Лазареве, Марту и Марију, Господ их је уверавао да ће брат њихов васкрснути; и само на позив Христов : „Лазаре, изађи напоље!“[1]мртвац је изашао из гроба. Овим преславним чудом, каже црквена песма да је Господ пре свога страдања уверио људе у стварност васкрсења из мртвих. Јер, Он је у својим проповедима, у својој Науци, често говорио о васкрсењу мртвих, о вечном животу, али је људима било тешко да разумеју речи, људи више воле да верују својим очима него својим ушима, иако је Господ веће поверење указивао ушима него очима. Често је говорио Господ: „Ко има уши да чује, нека чује”[2], а никада није рекао: „Ко има очи да види, нека види“; и једном приликом је казао својим апостолима: „Благо онима који не видеше а вероваше.“[3] Много су достојније поверења уши него очи човекове. Али Господ, знајући слабост нашу, хтео је и очигледно да покаже могућност и стварност васкрсења и зато је свога пријатеља Лазара из Витаније, после четири дана лежања у гробу, васкрсао и повратио у живот. Не на тренутак, не само за један дан, него за читавих тридесет година. Јер, Лазар је после свога васкрсења, после страдања и Васкрсења Христовог, постао Епископ Цркве Христове од стране апостола, јер је био пријатељ Христов, јер је слушао често Науку Христову, био је упућен у Његове Тајне и зато је био постављен за Епископа, за проповедника Јеванђеља Христовог на Кипру. Тамо је тридесет година службовао као Епископ, као Владика, и тек онда је поново умро природном смрћу и добио свој гроб на Кипру. То је уједно и једини човек у историји рода људскога који има два гроба: један у Витанији, у пећини, тамо где га је Господ васкрсао, и други на Кипру, у граду Ларнаки, у цркви где је он био Епископ.
Ово предивно чудо васкрсења Лазаревог брзо се рашчуло међу Јеврејима у читавом Јерусалиму, јер Витанија је непосредно у близини Јерусалима. И на данашњи дан, када је Господ после тога чуда и ноћења у Витанији кренуо у Јерусалим, народ је изашао да види тога Чудотворца, да сретне Господа Христа са почастима, са поклицима. Каже данашње Свето Јеванђеље – многи су скидали своје хаљине и простирали пред Њим куда је Он пролазио јашући скромно на магарету. Многи су резали гранчице од палми, од финика, од маслина, и простирали, и бацали пред Њим и клицали му: „Осана сину Давидову! Благословен који иде у име Господње!“ [4] Дочекали су га као цара, јер Он јесте био Цар, али не земаљски него Небески Цар.
Али овај празник показује нама људима још један моменат из историје јеврејскога народа, а на жалост и из историје нашег народа. Данашњим празником испуниле су се речи Христове:“Дошао сам да раставим сина од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине“[5], јер приликом уласка Христовог у Јерусалим на данашњи дан, деца у наручју својих мајки и она која су могла да се крећу, трчала су испред Њега и око Њега, клицали му и славили га: „Осана сину Давидову!“ И док су невина деца, док су чиста срца дечија, иако нису разумевала Науку Христову, осећала бићем својим да је Христос Син Божији, да је Спаситељ рода људског, да је Цар Израиљев, и дочекала га са почастима и радошћу, дотле су родитељи те исте деце, њихови очеви и старешине народне, ковали заверу у Јерусалиму како да Христа ухвате, како да га убију, јер гле, “цео народ оде за њим“[6], кажу они, јеврејске старешине горде и сујетне. Хтели су да владају народом јеврејским као робљем, хтели су да буду само они поштовани. Њихова сујета није могла поднети да се неко велича, да се некоме кличе, а да се они не примећују. И зато, док деца дочекују Христа са поклицима, њихови родитељи, окорелих срца у гресима и злоби, кују заверу и праве крст на који ће Господа Христа разапети.
Није ли то, браћо моја и сестре, и у нашем народу данас? Нису ли синоћ наша деца радосно дочекала овај празник, носећи врбицу својим рукама дечијим, са малим звончићима, са њиховим гласићима и песмом и клицањем? Нису ли се она придружила оној деци јеврејској која су дочекивала Христа у Јерусалиму? Ваистину јесу, иако деца још ништа нису разумела од Науке Христове. А родитељи и те наше деце где су јуче били? Јесте да су многи били овде, али где су они данас, где ће бити сутра? Биће на утакмици, биће по кафанама, биће на зборовима својих странака, биће свуда тамо где се Име Христово не помиње и где се не слави. И ми, родитељи те исте наше деце, кроз наше злобе, кроз наше свађе, кроз наше деобе, кроз наше грехе, и ми се сврставамо са оним родитељима јеврејске деце који су ковали заверу против Христа. Али, Господ је рекао и ово: „Дошао сам да обратим срце отаца к деци.“ [7] Дошао је Христос да покаже да нам често пута деца могу бити пример за углед, да можемо њима следовати. И заиста, данас се то догађа – много се више данас омладина враћа Цркви истински, много се омладине данас крштава, многи од омладине данас налазе пут Христов, одлазе у манастир и предају му се у службу без остатка, а њихови родитељу бунтују, љуте се, протестују, прете и манастире да разруше – зашто њихово дете да крене за Господом Христом? И данас, док се омладина враћа Цркви, многи наши родитељи који су педесет година тровани и затровани безбожном идеологијом, и данас се налазе далеко од Христа, у друштву оних који праве крст на који ће Господа Христа разапети. Једино тако се може објаснити ова наша данашња ситуација која нам помрачује и загорчава нашу празничну радост и овога дана и предстојећег Васкрса. Али, жив је Господ Бог наш, надамо се у Њега, у Његову помоћ и у Његову милост да ће ради ове деце невине погледати и на нас одрасле, смиловати се на нас, пробудити нас из грехова наших и обратити на пут који води у Царство Небеско, у Небеску Србију.
Нека би дао Бог да и ми од данашњег дана кренемо за Господом Христом, да га пратимо на Његовом путу страдања, на Његовом путу на Голготу; да будемо са Њим у мислима, у осећањима, да саосећамо са Њим Његов бол, Његово Распеће. Да на Велики Петак испунимо све наше храмове и да у скрушености под Крстом Његовим измолимо опроштај за нас и за потомство наше, еда бисмо на славно Васкрсење Његово могли и ми радосно запевати: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова !” Амин.
——————————————————————
[1] Јн. 11, 43.
[2] Мт. 11, 15 ; 13, 9 ; Мк. 4, 9 ; 4, 23.
[3] Јн. 20, 29.
[4] Мт. 21, 9 ; Мр. 11, 9 ; Јн. 12, 13.
[5] Мт. 10, 35.
[6] Јн. 12, 19.
[7] Лк. 1, 17.
