Пастир добри
Господ је дошао, каже се на једном месту у Светом Писму: “Да разори дела ђавоља“, да уништи његове замке и сплетке против човека, против иконе Божије у човеку. И зато је ђаво повео непоштедни рат против Господа Христа. Још од самог Његовог Рођења натуткао је био на Њега Ирода и Римску Империју да га уништи још у зачетку, у пеленама, али Бог је Њега чувао и штитио јер је дошао да изврши једну мисију у свету и зато није могао пострадати пре времена. Али, од оног момента када је Христос ступио у јавну службу и почео својим проповедима, својом Науком, својим чудесима да разара дела ђавоља, ђаво је онда ангажовао тадашње вође јеврејскога народа да преко њих уништи и убије Господа Христа. И када га је попео на крст, мислио је да је победа у његовим рукама, али се преварио! Христос јесте разапет, Христос јесте умро на крсту, Христос јесте сахрањен у гроб и провео три дана у њему, али је Христос и васкрсао трећи дан из мртвих и коначно победио и разорио сва дела ђавоља и његово царство ђавоље и људима отворио пут у Царство Небеско, отворио им је онај Рај који је грехом Адамовим закључан.
У Име Оца и Сина и Светога Духа!
У Велики Понедељак, браћо и сестре, кроз црквене песме и богосложења, почели смо да пратимо Господа нашег Исуса Христа на Његовом страдалном путу који га је водио кроз патње, невоље и муке, док га није довео на крст. Господ је, како каже, “ради нас људи и нашега спасења“[1] добровољно претрпео пљувања, шамарања, ударања, крст и смрт на крсту, јер је ради тога и дошао на овај свет да би нас људе к себи повратио из трулежи, из греха, из смрти. Вечерас, ово богослужење које смо пратили, ако смо га пратили пажљиво, јесте нешто најузбудљивије у току црквене године што се могло пратити и чути. Кроз ових дванаест страсних Еванђеља нама је изнесена као на длану сва историја страдања Господа Христа, сва историја Његове Економије спасења нас људи.
И како га је онда на Цвети народ у Јерусалиму, то се сећате, дочекао са овацијама, дочекао са гранчицама, са усклицима „Осана Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње!“[2], тако је, само неколико дана касније, исти тај народ, заведен и залуђен од својих вођа, фарисеја и књижевника, урлао на Господа Христа на судници Пилатовој: „Распни га, распни га!“[3] То је моћ пропаганде, то је оно што се понавља и у историји сваког човека: данас га славимо, сутра га пљујемо и распињемо. Али, ми људи, ако то и трпимо, трпимо сигурно због наших грехова и наших зала које у животу чинимо. Али, Господ наш Исус Христос “који греха не учини нити се превара нађе на устима његовим“[4], као што сведоче и сви Његови непријатељи кад их Он пита: „Ко ме од вас кори за грех?“ и када нико није могао да укаже прстом и да каже “то и то си урадио и то није добро“. Па и поред свега тога, иако је чинио само добро, иако је био безгрешан, ђаво је преко људи, преко свога оруђа – човека, успео да Христа Господа попење на крст.
Господ је дошао, каже се на једном месту у Светом Писму: “Да разори дела ђавоља“[5], да уништи његове замке и сплетке против човека, против иконе Божије у човеку. И зато је ђаво повео непоштедни рат против Господа Христа. Још од самог Његовог Рођења натуткао је био на Њега Ирода и Римску Империју да га уништи још у зачетку, у пеленама, али Бог је Њега чувао и штитио јер је дошао да изврши једну мисију у свету и зато није могао пострадати пре времена. Али, од оног момента када је Христос ступио у јавну службу и почео својим проповедима, својом Науком, својим чудесима да разара дела ђавоља, ђаво је онда ангажовао тадашње вође јеврејскога народа да преко њих уништи и убије Господа Христа. И када га је попео на крст, мислио је да је победа у његовим рукама, али се преварио! Христос јесте разапет, Христос јесте умро на крсту, Христос јесте сахрањен у гроб и провео три дана у њему, али је Христос и васкрсао трећи дан из мртвих и коначно победио и разорио сва дела ђавоља и његово царство ђавоље и људима отворио пут у Царство Небеско, отворио им је онај Рај који је грехом Адамовим закључан. И од Христа до данас, људи могу, ако хоће, да живе по Његовим Заповестима, да улазе тамо где се налазе Анђели Божији, где се налазе светитељи Божији, свети апостоли, мученици, пророци, да уђу у Царство Христово и да тамо са Њим царују.
Јер Христос је рекао, чули смо и вечерас у Еванђељу, у својој молитви пред страдање: „Оче, хоћу да они које си ми дао буду где сам и ја.“[6] Они који верују у Господа Христа треба да буду са Њим не само у Рају, не само у добру, него и у страдању Његовом, у страдању за Христа, за веру, за правду, за Истину. Ако је страдање за веру, за правду, за Истину, онда је наш народ најближи Господу Христу, јер ни један народ у својој историји није толико страдао и мука поднео за те узвишене идеале Хришћанске као српски народ. И он је често пута бивао на крсту, али је силом Божијом и васкрсавао. Онда када се очисти од греха, када се врати својој вери, својој Цркви, онда Бог даје снаге и једном сељаку, једном чобанину, да поведе народ и да га доведе у васкрсење.
Нека би дао Бог и распети Господ наш Исус Христос да што пре васкрснемо из овога страдања у коме се данас налази наш народ, а васкрснућемо, ако Бог да, само онда ако будемо истински следбеници страдајућег и васкрслог и распетог Господа Христа. Амин.
[1] Из Символа Вере
[2] Мт. 21, 9
[3] Мт. 19, 6
[4] Ис. 53, 9
[5] 1. Јов. 3, 8.
[6] Јов.17, 24.
