Пастир добри
Пример како се душа чисти, како се живот мења, то је показало данашње Јевађеље у лику онога млађега сина, онога човека који најпре напусти очев дом, узме део својега имања, оде у туђу странску земљу и тамо све то своје расточи и потроши. А у невољи, он се сећа оца свога, сећа се топлог дома очинског, и доноси спасоносну одлуку за себе, доноси одлуку да се врати оцу своме. То је најважнији моменат у животу свакога човека. Сви смо ми мање више ови блудни синови, који кроз грехе своје, кроз страсти своје, кроз зло које у животу чинимо, одступамо од Бога, Оца нашега и лутамо далеко од њега, у муци, у невољи, у страдању, али ово је време, Свети пост је време, када треба да погледамо себе, да дођемо к себи, као онај млађи син тамо у туђој земљи, да сагледамо своју душу, да пребројимо своје грехе, и донесемо и ми спасоносну одлуку, да се вратимо Оцу своме Небескоме, да приђемо свештенику своме и духовнику своме, и да исповедимо грехе своје које смо у животу починили, да бисмо од Бога али преко свештеника, добили опроштај наших грехова, и удостијили се да се назовемо његовим синовима поново.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас је, браћо и сестре, велика радост у овоме светом манастиру. Данас се завршио један период живота овога манастира, а почиње други период. Ви сви знате да је овде била старешина 22 године игуманија Серафима. Ви сви знате у каквом је стању био манастир када је она дошла пре 20 и нешто година. Да су то биле углавном рушевине, зграде у којима се није смело ући. Она је боравак свој у овоме манастру посветила на службу Богу и своме народу. Својим трудом и својих сестара она је подигла све оно што се могло урадити у временима у којима су били и живели. Сада је од оне руине конака постао један модеран, стабилан и добар конак за становање. Унапредила је и манастирску економију, унапредила је и овај храм и украсила га својим рукодељем. Једном речју, она је цео свој живот провела жртвујући себе онако како је по примању светог чина монашког и обећала – да ће цео свој живот провести у раду, у молитви у труду и пуслушности Цркви Божијој и она је то заиста учинила и Бог је сведок њеног труда, њеног рада у овоме манастиру. Бог ће је и наградити достојно за све оно несебично служење којега сте ви овде сведоци много више него што то ја знам, али Бог више зна и боље зна и од мене и од вас и он ће је достојно наградити за то њено богоугодно дело и жртву, али она сама каже због болести и немоћи своје, да даље води манастир онако како је навикла, као што приличи, као што доликује она је желела ево већ неколико времена, да оде тамо одакле је овде и дошла и да тамо доврши свој монашки подвиг, у манастиру у своме крају.
Преосвећени владика Јустин, ваш нови млади епископ, имао је пуно разумевање за ту њену молбу. Он јој је дозволио и благословио да може, са својим сестрама, да пође тамо где она жели. И данас је она са благословом и свога епискога и са влагословм Божијим отишла из ове светиње да помаже на другом месту тамо где је њено срце вуче и жели, а исто тако данас овај манастир прелази и постаје мушки манастир. Управу манастира примио је један монах који је дошао из далеке, а малене Црне Реке, да помогне да овде заживи нови живот, да се ова светиња не закључа, да се живот у њој продужи, да траје, и да би сви они који су ту долазили раније могли и даље долазити у светињу као у своју, јер манастири су најпре народна кућа, Божија кућа, па тек онда у оних који у њој живе. Као што је мати Серафима са сестрама била домаћица овде и дочекивала све вас, тако се надамо да ће и ново старешинство и ново братсво овога манстира имати увек не само отворена врата манастирска за вас него и отворено срце своје, да вас приме са љубављу, да вас дочекају са оним што је Бог дао, да вам кажу лепу и поучну реч и да продуже овај манастир да светли овоме народу, овоме граду и овој епархији као што је то и до сад чинио. Нека Бог даде да тако и буде.
Данас када је овај манастир почео нову епоху свога живота као мушки манастир, доживео је још једну велику духовну радост.
Данас на првој овој Литургији, рукоположен је у овоме манастиру за слугу Божијега олтара, један млади човек, који такође жели да живот свој послужи на службу Богу и своме роду, као што сте чули из његове заклетве коју је пред вама прочитао. То је Синиша Ђорђевић, који живи у Зајечару, тамо код владике Јустина. Тамо је радио у епархији и припремао се за примање овога светога чина. Дело његовога рада имали смо прилике да синоћ видимо овде у Неготину. Ону златну децу који су онако дивно извели онај програм светосавски и многима од нас по неколико пута нагнали сузе на очи. То је плод труда и рада нашега Синише. Ја верујем да ће он као слуга Божијега олтара као свештеник Божији у некоме месту ове епархије, где га владика буде поставио, да ће продужити тај свој рад са много више успеха јер ће и благодат Божија бити на њему, коју је данас у светом рукоположењу примио .То су, ја кажем, радостни моменти криз које пролази овај манастир и ми се сви радујемо што у овој његовој красоти учествујемо.
Исто тако ја желим да вас подсетим и на данашење Свето Јеванђеље, које сте са пажњом слушали, а које нас опомиње на период у који сви за две недеље улазимо, на период Часног и Светога поста. То је време које је Црква одредила и Бог благословио да буде време поста, молитве, покајања и очишћења својих душа од свих грехова које смо као људи починили.
Пример како се душа чисти, како се живот мења, то је показало данашње Јевађеље у лику онога млађега сина, онога човека, који најпре напусти очев дом, узме део својега имања, оде у туђу странску земљу и тамо све то своје расточи и потроши. А у невољи он се сећа оца свога, сећа се топлог дома очинског, и доноси спасоносну одлуку за себе, доноси одлуку да се врати оцу своме. То је најважнији моменат у животу свакога човека. Сви смо ми мање више ови блудни синови, који кроз грехе своје, кроз страс,ти своје, кроз зло које у животу чинимо, одступамо од Бога, Оца нашега и лутамо далеко од њега, у муци, у невољи, у страдању. Али ово је време, Свети пост је време, када треба да погледамо себе, да дођемо к себи, као онај млађи син тамо у туђој земљи, да сагледамо своју душу, да пребројимо своје грехе и донесемо и ми спасоносну одлуку да се вратимо Оцу своме Небескоме, да приђемо свештенику своме и духовнику своме, и да исповедимо грехе своје које смо у животу починили, да бисмо од Бога, али преко свештеника, добили опроштај наших грехова, и удостијили се да се назовемо његовим синовима поново. Да бисмо се удостојили да се причестимо светим телом и крвљу Господа Христа, да бисмо се удостојили да у духовној радости, просвећени и очишћени, дочекамо Васкрсење Христово, тај најрадоснији догађај у историји васионе. Јер Васкрсењем својим Господ Христос је победио три највећа непријатеља рода љукдскога, победио је грех, победио је смрт, победио је ђавола. И припремајући себе на овај начин, за дочек и прославу Васкресења Христовога и ми постајемо победници, заједно са Христом, и када смо са Христом, када живимо по Његовом Јеванђељу, када слушамо заповести Његове, када уместо греха и зла чинимо добро ближњима својим, онда ћемо бити истински синови Божији и када пођемо одавде са ове земље, из ове долине плача, онда можемо имати наду и уздање у Бога да ћемо се наћи у Царству Његовоме, тамо где се налази сви наши свети и славни преци, Свети Симеон Немања, Свети Сава, ђакон Авакум, свети Владика Николај и многи, многи други, да и ми тамо с њима славимо Оца и Сина и Светога Духа, у све векове и сву вечност. Амин
