У наредном прилогу доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г.Г. Артемија, изговорену 20. јуна 1994. године на рушевинама храма Пресвете Богородице Хвостанске код Истока (Метохија).
У својој архипастирској беседи владика је нагласио:
„Сабрало нас је осећање љубави, прикупио нас је овде мирис светиње која је овде некад постојала, а које више нема. Има је, али уграђене у друге неке објекте. Рече ми неко овде да тамо постоји камење са уклесаним крстовима, на приватним кућама, на џамијама, а где смо ми? Где је наш народ који је некада испуњавао целу ову плодну Метохију, целу ову довлину? Сада нема ни једне овде куће православне која би долазила овде, која би се овде Богу молила, него смо дошли из далека да данас обележимо овај свети дан, и да се на овом светом месту сетимо оних наших светитеља који су овде живели, који су се Богу молили, овде се крштавали, венчавали, опојавали, јер је свуда около врило од живота, а данас… Јел смо ми Срби до те мере изгубили достојанства људскога и верскога опредељења да можемо да дозволимо тако нешто?“…