Пастир добри
И ми смо се данас овде сабрали, браћо и сестре, привучени лепотом ове стародревне наше светиње, не толико спољашњом лепотом колико духовном, јер овде се могу применити речи псалмопевца Давида: «Сва је лепота кћери цареве изнутра.» Тако и овај манастир, иако мален, иако сакривен у овим брдима, он има ту духовну своју унутрашњу лепоту којом зрачи и себи привлачи и зато долазе овде људи, не само из ближе околине из Ваљева и ових села, него из далека, из целе наше отаџбине и далеко, далеко шире, из иностранства и из свих народа где се име Божије слави на православни начин.
Како је дивна звездана ноћ, браћо и сестре, када је облаци не покривају. Како је дивно Бог украсио и небо и земљу својим чудесним даровима: небо звездама, сунцем и месецом, а земљу разновсним лепотама њеним којима се око човечје диви. Али земља је украшена и делима људских руку. Људи су подигли многоштошта на земљи величанствено, дивно и прекрасно. А од свих људских творевина, земља је највише украшена оним грађевинама које су подизали у славу Божију, а за своју душу. То су наше народне и владарске задужбине. И заиста србска земља је окићена тим предивним задужбинама као небо звездама. И те задужбине нама служе и као путокази, јер нам показују пут кроз таму и мрак овога света куда да идемо. Служе нам и као духовна лечилишта у која долазимо да лечимо своје духовне, често и телесне болести, јер те наше светиње обилују благодаћу Божијом да лече и душевне и телесне немоћи. Служе нам те задужбине и као извори воде живе на које се наш благочестиви народ стиче да тамо гаси и утољава своју духовну жеђ. Те наше задужбине су и као богате трпезе на којима је изложена духовна храна где се сакупљамо изгладнели, преморени, измучени да тамо окрепимо своје душе да бисмо могли наставити даље пут ка своме циљу, ка Царству небескоме. Једна од таквих предивних задужбина која је вековима служила у овоме крају и као путоказ, док још није било цркве у Ваљеву и нигде у околини, била је парохијска црква. Дуго време је служио овај свети манастир као извор живе и непресушне бистре воде којом су многе и многе душе угасиле своју жеђ. Служио је овај манастир и као богата духовна трпеза, често и физичка, јер овде су многи посетиоци утољавали, не само духовну глад и жеђ, него често и телесну да не би изнемогли на своме путу у повратку кући својој. Исто онако како данас говораше свето Јеванђеље, када је Господ био крај Генисаретског језера око Њега се окупило много народа и који су дошли и тамо не да пију воде са језера, не да траже изворе ове физичке воде, него су дошли да слушају реч Божанску, да чују науку, да приме воду која тече у живот вечни, да чују речи Учитеља свога необичнога. Још нису сви тачно знали, ни осећали, ни разумели да је то управо Син Божији Господ Исус Христос. Али су знали и осећали само да су Његове речи чудесне, да су Његове речи мелем за духовне ране, да су Његове речи вода која утољава духовну жеђ, да су Његове речи храна која храни изгладнеле душе. И они су код Њега три дана остали у пустињи ту слушајући Га и гледајући Га заборавивши и на своју храну и на своје пиће. И што би рекао наш народ «у јадно доба», ученици прилазе Христу и кажу Му: «Већ три дана овај народ овде стоји, а нема шта да једе. Заповеди Учитељу да одемо у град да купимо хране да им дамо, али ми немамо пара да купимо.» Пита их учитељ: «Колико хране имате, колико хлебова?» «Па имамо пет хлебова и две рибице печене. Али шта је то за оволики народ?» И Господ не шаље ученике Своје да купују храну, него им наређује да распореде народ по трави, у групама, да поседају. И онда благослови оних пет хлебова и две рибице, нареди ученицима да разделе народу и они то учинише. И глед чуда! Цео тај народ, а било их је каже Јеванђеље пет хиљада људи осим жена и деце. Сви се они наситише, нахранише, сасвим довољно колико је коме требало. И опет претече дванаест пуних котарица комада које ученици покупише.
Ето, то предивно чудо Господа Христа које је Он једном учинио крај Генисаретског језера, понавља се стотинама и стотинама година на многим и многим местима широм света, па и у нашој србској отаџбини, у свим нашим задужбинама. Где се име Божије слави, ту долази многи народ да утоли своју духовну глад и да угаси своју духовну жеђ.
И овде је био један велики чудотворац у овоме манастиру који је тридесет година понављао Христово чудо умножавајући хлеб духовни, раздајући га свима који су долазили. Сви су одлазили одавде нахрањени духовно, напојени духовно, исцељени духовно, ојачани духовно да би могли да продуже свој ход кроз историју и кроз овај свет док их Господ не позове у Царство небеско. Тај чудотворац овде у овоме светоме манастиру био је, сви ви знате и многи га познајете, био је наш свети отац Јустин Ћелијски који је неуморно са овога места тридесетиједну годину раздавао духовни хлеб и духовно пиће стотинама и хиљадама посетилаца који су били гладни и жедни небеске духовне хране. Зато и после када је он напустио, физички само, ово свето место, а духом остао да бди над њим и да брине о њему. Народ се и даље сабире овде, тражи утеху овде, тражи духовну храну, тражи олакшање својих невоља и душевних и телесних и многи и многи, оно што са вером траже, заиста добијају у овоме светом манастиру.
Овде остале су духовне кћери оца Јустина које продужавају његово дело и његов рад. И оне се труде да нико одавде не оде ненахрањен духовно. Оне се баве организовањем предавања, академија, штампањем разних поучних листића које безплатно деле народу. Труде се да увек овде има свештеник да службу Богу држи и да се за нас Богу моли. Али не пропуштају да нас нахране и телесном храном онако као што је Господ у пустињи Галилејској после духовног нахрањења хиљада и хиљада људи, Он нам је понудио и телесну храну.
И ми смо се данас овде сабрали, браћо и сестре, привучени лепотом ове стародревне наше светиње, не толико спољашњом лепотом колико духовном, јер овде се могу применити речи псалмопевца Давида: «Сва је лепота кћери цареве изнутра.» Тако и овај манастир, иако мален, иако сакривен у овим брдима, он има ту духовну своју унутрашњу лепоту којом зрачи и себи привлачи и зато долазе овде људи, не само из ближе околине из Ваљева и ових села, него из далека, из целе наше отаџбине и далеко, далеко шире, из иностранства и из свих народа где се име Божије слави на православни начин.
Нека би дао Бог да молитвама светог оца Јустина овај духовни извор никада не пресуши и никада не престане да врши своју духовну мисију у нашем народу, ону мисију коју је имао за време боравка оца Јустина овде и коју има данас.
Нека би дао Бог да молитве упућиване одавде, посредством молитава и подршке оца Јустина доспеју пред престо Господњи и да буду тамо услишене, јер овде се ми молимо заједно са овим сестрама и са вама који долазите овде, не само само за нас, за наше сроднике и пријатеље, него за цео наш православни благочестиви народ и за све људе Божије који хоће и траже помоћ Божију.
Нека би дао Бог да молитвама светог оца Јустина, заступништвом Архангела Михаила и Гаврила и осталих небеских сила коме је овај манастир посвећен да Господ ниспошаље мислост Своју на цео наш народ, да нас покаје, помилује и спаси и избави нас из невоља и страдања које трпимо и кроз које пролазимо. Не можемо да кажемо да их незаслужено трпимо и подносимо, јер смо се много о Бога огрешили, много смо Бога увредили, много смо своје свеце ожалостили животом својим идући за туђим идеологијама и идеалима, идеологијама овога света које су безбожничке, које су јеретичке, које су сатанске. И данас наш народ, уместо да се поврати вери отаца својих, ономе путу који је свети Сава пропутио, ономе путу којему је учио свети Владика Николај и отац Јустин, наш народ многи данас тражи себи спас и излаза по разним сектама, по разним учењима, индијским будиским, чак у нашем народу појављују се групе сатаниста које отворено служе сатани као своме богу.
Нека би дао Бог да се опаметимо, да се дозовемо к себи и памети, да видимо ове дивне путоказе које нам наши преци оставише, јер све наше задужбине говоре и упућују наш народ оним путем који води у Живот вечни. Сви други путеви и путокази, стрампутице воде у пропаст вечну. Да се вратимо на прави пут светоотачки, на прави пут којим су наши преци ишли, да и ми њиме идемо, да нашу децу томе путу учимо, да живимо по Заповестима Божјим и Закону Божјем, да чинимо оно што је Богу мило и драго, а да се клонимо свакога греха и зла.
Еда би се Бог смиловао на нас, еда би се и ми удостојили када пођемо одавде из ове долине плача да се и ми нађемо у Царству Христовоме где Сви Свети праведници почивају и блаженствују, да и ми тамо са њима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
