Пастир добри
И као што је по вери капетановој његов слуга оздравио тако и по вери нашега народа, Господ га на крају награђивао, избавио из робства уз искушења и страдања. Али који су задње време да се наш народ приближио више оном јеврејском народу из времена Господа Христа, који је био вером ослабио, који је био веру запустио, у коме је вера била закржљала. Авај, о томе је свети Ава највише говорио, о вери у србскоме народу у последњих педесет година, о времену када се Србин стидео своје вере, када се стидео своје крсне славе, свога крста часнога пред моћницима овога света. У задње време примећује се стидљиво да се наш народ ту и тамо буди и враћа својој вери, али још смо далеко и сувише далеко од онога што је наш народ требао да буде и да се врати коренима својим, да се врати на пут својих отаца и праотаца, Светога Саве, Стевана Немање, Кнеза косовског Лазара, Милоша Обилића, Владике Николаја и оца Јустина.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, са овога светога места дуги низ година благовестио је велики угодник Божији свети отац Јустин. Говорио је и није оћутао тридесет и више година. Говорио је и проповедео величину Божију и дела руку Његових. Говорио је и проповедао о свему ономе што је потребно да ми људи знамо о нашој вери, да по њој живимо и да се по њој спасавамо.
Данас, дошао је ред да и ја са овога светога места проговорим коју реч вама који сте дошли у овај свети храм, у ову нашу велику светињу у близини гроба оца Јустина, да се заједно Богу помолимо и да се научимо нечему о нашој Светој Вери. Оно што сам данас желео да вам кажем, јесте уствари оно што је говорило данашње свето Јеванђеље, а то је о моћи велике вере. Господ Христос за време свога боравка на земљи међу људима док је ходао и проповедао из града у град, из села у село. За Њим је ишао велики народ и Он је користио сваку прилику да тај народ поучи и да им каже и открије вечне Божанске истине које је донео са неба на земљу људима и предао нама да по њима живимо и да се по њима спасавамо. Људи који су за Њим ишли, они су често пута скретали му пажњу на околину – на величину храма јерусалимског, на лепоту Галилејског језера итд, али Он на то није обраћао пажњу, јер знао је Господ да све што је људско, да све што је земаљско да је то пролазно, и краткотрајно и безначајно за наше вечно спасење, али само што људи виде само телесним очима то за Господа није имало никакав значај и вредност. Господ је својим духовним очима посматрао оно што људи телесним очима нису могли да виде или нису хтели да виде. Зато се Господ дивио ономе што људи нису примећивали. У Светом Јеванђељу записано је три пута да се Господ задивио. Два пута се задивио великој вери, а једном се задивио великом неверју. Данашње Свето Јеванђеље управо говори о једном таквом моменту из живота Господа Христа када се Он задивио великој вери капетана из Капернаума, који је изашао пред Њега и молио га за свога болеснога слугу, који, вели, дома лежи узет и мучи се веома. Сам тај факт да је капетан имао љубав према своме слузи и покренуо себе да се потруди да нађе Господа Христа, да изађе пред Њега пред толиким светом и да он римски капетан моли једног Јеврејина како су остали Христа сматрали, то је већ доказ био његове велике вере. Али у даљем разговору са Господом Христом његова се вера показује у свој својој величини, јер када Господ рече капетану на ову молбу – „Ја ћу доћи и исцелићу га“, говори Господ онако као што само господар може говорити. Говори како што ни један лекар не може рећи ни за једнога болесника „ја ћу те исцелити“. Сви лекари говоре „ево ти лек, покушаћемо да урадимо све што можемо“. Али тако категорички може да говори само Бог. Овакав одговор Господа Христа појачао је веру капетана и он је њу јавно изразио и исповедио: „Господе, нисам достојан да уђеш под кров мој, него само реци реч и оздравиће слуга мој.“ Капетан поред велике вере имао је и велико смирење. Он је за себе знао да је Римљанин, да је незнабожац, да је човек грешник, а Господа је осећао и препознао да је то Син Божији, да је то Месија, да је то Спаситељ света. И он смирено исповеда: „Мој дом, ма колико ја пред овим људима изгледао велики, није достојан да Тебе прими Господе и не треба Ти да се трудиш, довољна је Твоја реч“ – и сада као што је била довољна у почетку стварања света, јер Бог рече и би; Господ заповеди и оно се оствари. Дакле, тим речима „нисам достојан да уђеш него само реци реч једну и оздравиће слуга мој“ – капетан је исповедио веру да је Христос заиста Син Божији који може да учини све оно Својом речју што је у почетку стварања света учинио. Да би такву своју веру и доказао и на неки начин оправдао, капетан продужује да говори – И ја сам човек од власти, имам под собом војнике, па кажем једноме „иди“ и иде и другоме „дођи“ и дође. Као што мене моји потчињени слушају, као што мене моји војници слушају, тако и Тебе слуша сва васиона Господе, јер и болест и смрт и вода и ватра, то су Твоје слуге Господе. Зато реци само реч и слуга ће Твој Тебе послушати. Реци болести да отиде од мога слуге и она ће отићи.
И Господ чувши овакво исповедање капетаново, рече Свето Јеванђеље, задиви се. Господ је знао и раније за веру капетанову, али сада се задивио ради оних који су га пратили, ради својих ученика, ради народа јеврејскога коме је била откривена истина Божија, који су имали Мојсија, који су имали пророке, који су имали Свето Писмо. Ради њих Господ похваљује веру капетанову и диви се и каже: „Заиста вам кажем, овакве вере ни у израиљском народу не нађох“. Ни у ономе народу који је био изабран народ Божији, коме је Бог посебну пажњу показивао у Старом Завету, коме је слао пророке из нараштаја у нараштај, у коме је чинио страшна и велика чудеса, превео га преко Црвеног мора као по суву, извео му воду из камена, пуштао му хлеб са неба у виду мане и многа, многа друга чудеса Господ своме народу. И у тога је народу вера је била охладнела, вера је била ослабила, вера је била закржљала. А ето овоме једноме незнабожцу, овоме капетану римскоме Господ открива веру какву је имао праотац Аврам, Исак и Јаков, прародитељи и праоци овога јеврејскога народа. Ради тога народа Господ се диви вери капетановој и похваљујући његову веру жели да исту пробуди и код својих сународника, код својих пратилаца и код својих апостола. Чак ни апостоли, ни апостол Петар нису имали овакве вере у то време када је капетан показао своју веру. После ових дивних речи у похвалу капетану, Господ изриче и једно дивно пророштво: „Заиста вам кажем да ће многи доћи са истока и са запада и сешће за трпезу у царству небескоме са Аврамом и са Исаком и са Јаковом“, а синови царства, они који су били изабрани, који су се називали народ Божији, значи јеврејски народ, због неверја свога биће изагнан у таму најкрајњу где ће бити плач и шкргут зуба. Као што је похвала вере капетанове имала за циљ да пробуди веру у својим слушаоцима, тако је и ово пророштво имало за циљ да их опомене, да није довољно што су имали праоца Аврама и његову веру ако они не буду у себи имали веру Аврамову зато и вели да ће са истока и запада, а тамо су живели незнабожци, и на истоку и на западу и на целоме свету, јер једино јеврејски који је изабрани народ, народ Божији имао је праву веру у правога Бога, сви остали су били незнабошци. Господ је знао да ће многи од њих незнабожаца прихватити Њега као Спаситеља рода људскога, не само једнога народа него свих људи свих времена, да ће поверовати у Њега, да ће живети по Његовој вери. Зато ће се удостојити да седну за трпезу са Аврамом, Исаком и Јаковом, највећим праведницима из јеврејскога народа који су живели пре њега у царству небескоме. А синови царства, синови који су требали да буду наследници, због своје охолости, због своје гордости, јер су се поносили својим изгнанством, презрели су све друге народе, веру су изгубили, јер Христа нису признали за Месију и Спаситеља, јер су га и осудили и разапели. Ето они ће бити изагнани у таму најкрајњу где ће бити плач и шкргут зуба. И најзад обраћа се Господ смиреноме капетану и каже: „Иди, и како си веровао нека ти буде“. И оздрави слуга његов онога часа. И то оздрављење слуге потврђује велику веру капетана из Капернаума, јер рече Господ: „По вери твојој нека ти буде.“ Значи да је вера капетанова била веома јака, веома моћна. Зато је његов слуга и оздравио. Није имало потребе да Господ иде у дом, да ставља руку на болесника, да га се дотиче да види његову веру. Не, довољна је била вера капетанова. Ето, то је та вера коју је Господ Христос донео и предао људима у својој светој Цркви. То је та вера којом су и наши славни преци живели, то је та вера коју је наш свети отац Јустин са овога места проповедао тридесет и више година. И то је та вера коју је и наш србски народ показивао кроз сву своју историју и њоме живео. И у време робства та је вера њега одржала. И у време страдања та га је вера сачувала. И онда када није било наде када су живели у мраку робства, петстотина година та вера је давала наду нашем народу да у ноћи очекује свануће и у робству живећи да очекује слободу. И као што је по вери капетановој његов слуга оздравио тако и по вери нашега народа, Господ га на крају награђивао, избавио из робства уз искушења и страдања. Али који су задње време да се наш народ приближио више оном јеврејском народу из времена Господа Христа, који је био вером ослабио, који је био веру запустио, у коме је вера била закржљала. Авај, о томе је свети Ава највише говорио, о вери у србскоме народу у последњих педесет година, о времену када се Србин стидео своје вере, када се стидео своје крсне славе, свога крста часнога пред моћницима овога света. У задње време примећује се стидљиво да се наш народ ту и тамо буди и враћа својој вери, али још смо далеко и сувише далеко од онога што је наш народ требао да буде и да се врати коренима својим, да се врати на пут својих отаца и праотаца, Светога Саве, Стевана Немање, Кнеза косовског Лазара, Милоша Обилића, Владике Николаја и оца Јустина. Још увек многи и многи у нашем народу ходе стрампутицама, одлазе за разним секташима, за врачарама, за гатарама и за безбожницима и даље идемо и њима кличемо и тапшемо, а своје се вере и даље стидимо и не сећамо се.
Нека би нас ове речи Јеванђалске опоменуле, јер и ми смо и нови и здрави, и ми смо хришћани православни изабрани народ Божији да се не би и нама десило као онима синовима царства који ће бити изагнани у таму најкрајњу где је плач и шкргут зуба. А ваистину ако се на време не обратимо као народ, као целина и сваки појединац. Ако се не вратимо вери праотаца наших кроз покајање, кроз очишћење од грехова, кроз чињење добрих дела, онда и на нас се врло лако могу односити ове речи Спаситељеве да ћемо бити изагнани у таму најкрајњу где је плач и шкргут зуба.
Нека би дао Бог да цео наш народ, ма где живео и ма како живео, да сви дођу к себи, обрате се вери својој, покају се за своје заблуде и своје грехе, пригрле крст Господњи и крену путем Светога Саве, путем који једини води у живот вечни, у царство небеско, да би смо и ми сви тамо заједно са нашим светим и славним прецима нашли се и славили Једнога Бога у Тројици, Оца, Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
