Беседа Владике Артемија на Благовести 1996. године у манастиру Ћелије

Print Friendly, PDF & Email

Радујемо се што данас славимо свечани улазак Христов у Јерусалим на празник Цвети, на шест дана пре Пасхе, пре Његовога страдања. И тада становници града Јерусалима, радовали су се јер су чули да је Христос учинио до тада невиђено и нечувено чудо: Да је васкрсао четвородневног Лазара из гроба. И раније је било васкрсења и сина наинске удовице, и кћери Јаирове, али мртваца после четири дана, за кога његова сестра сведочи да већ смрди, да се распада, то чудо род људски нити је чуо, нити је видео до тада, и зато народ изиђе да види, не само Христа тога чудотворца, него и тога човека, тога мртваца који после четири дана лежања у гробу хода жив и здрав по лицу земље.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Радујте се браћо у Господу, и опет велим: „Радујте се, поручује свети апостол Павле и својим савременицима и свима хришћанима у свим временима.

Ако је икад постојао разлог за радовање, браћо и сестре, то је данашњи дан. Јер данас света Црква слави почетак нашега Спасења. Слави Благовести, дан када је човечанство чуло радосну и благу вест да ће се родити на земљи Син Божији од Свете Дјеве Богородице. Та вест је доношена роду људском преко анђела, преко архангела Гаврила, јер он беше послат у Назарет девојци по имену Марији и рече: „Радуј се, радуј се благодатна Господ је стобом. То је разлог наше радости јер осећамо да је Господ са нама.
Од онога дана када се оваплотио у утроби свете Богородице, он је неодступно са људима, са родом људским до дана данашњега, и биће са нама до свршетка света и века.

Род људски кроз Адама и грех Адамов отступио је од Бога, напустио извор живота и пао је у смрт и грех је владао родом људским од првога дана до доласка Господа Христа. Али када се испуни време одређено Богом у предвечном промислу Његовом, посла Бог Сина свога Господа нашега Исуса Христа да спасе род људски, та вест о доласку Сина Божијега на земљу и јесте највећа радосна вест коју је род људски икада чуо у својој историји. И зато и апостол Павле саветује да се радујемо, јер права радост је само она која је у Господу. Не земаљска радост, не радост од пића од алкохола, од дроге, од страсти и уживања, него радост због присуства Бога у телу у нама људима.

Али данашњи дан који нас је сабрао у ову нашу свету обитељ има још много разлога да се у њему радујемо. Радујемо се што данас славимо свечани улазак Христов у Јерусалим на празник Цвети, на шест дана пре Пасхе, пре Његовога страдања. И тада становници града Јерусалима, радовали су се јер су чули да је Христос учинио до тада невиђено и нечувено чудо: Да је васкрсао четвородневног Лазара из гроба. И раније је било васкрсења и сина наинске удовице, и кћери Јаирове, али мртваца после четири дана, за кога његова сестра сведочи да већ смрди, да се распада, то чудо род људски нити је чуо, нити је видео до тада, и зато народ изиђе да види, не само Христа тога чудотворца, него и тога човека, тога мртваца који после четири дана лежања у гробу хода жив и здрав по лицу земље. И зато га народ тада дочека са радошћу, са клицањем, са весељем простираху хаљине своје испред њега, резаху гранчице од дрвећа и бацаху пред њим и сви клицаху: Осана сину Давидову, благословен који долази у Име Господње. То је други разлог наше радости данас, браћо и сестре, јер и ми смо синоћ примили у наше руке освећене врбове гранчице као знак победе и живота, и симбол победе над смрћу, над грехом и ђаволом. И ми смо певали: „Осана благословен који долази у име Господње„. Али данас ова света обитељ и ми сви који смо овде сабрани имамо још разлога за радост. Данас славимо успомену блаженога упокојења ћелијскога старца оца Јустина нашега преподобнога, који је пре 17 година на Благовести напустио овај свет и прешао у Царство Небеско. Он је у овом манастиру живео, пред престолом Божијим се молио и узносио бескрвну жрвту Богу преко тридесет и нешто година. Он се родио на Благовести, добио је име Благоје по томе дану и упокојио се на Благовести, али је и целога живота свога проповедао радосну и предивну вест о Сину Божијем, о рођеном од Дјеве – Господу Христу, који је нас ради дошао на земљу и постао човек. Ето тога благовестника који је цео живот свој био једна радосна и блага вест, остао је то и после свага упокојења јер из године у годину на његов празник, око његовога гроба сабирамо се сви и сваке године све више и више. Он је и данас овде са нама не само својим светим моштима који почивају поред овога храма, него и духом својим који нас посматра из Царства Небескога, и заједно се са нама моли за род наш српски многогрешни и многострадални.

Само су Богу познате све сузе, сви вапаји, сви уздаси и молитве које је он са овога светога места приносио Богу за род наш. То он продужује и даље чинити нема сумље. И надај се и уздај се у његове молитве, браћо и сестре, ми се данас истински радујемо што имамо таквога молитвеника и заступника пред престолом Божијим.

Али данас, данас имамо још један разлог за радост, за радовање. На овој светој Литургији пред свима вама, пред присутним анђелима и светитељима, један млади човек определио се да крене путем Божијим, да крене путем служења Богу и своме роду, и данас се удостојио да буде рукоположен у чин јеромонаха. Света Црква је добила новога молитвеника у његовом лику и нема сумње да ће се он и молити за све нас и цео наш народ, али он је млад, он тек ступа на трновиту стазу подвига и успињања ка Царству Небескоме, и зато он потребује и наше помоћи. Њему су потребне наше молитве, као што су нама потребне његове. Зато, ми смо се данас сви заједнички молили кличући: „Господе помилуј“, али продужимо то и даље да чинимо, браћо и сестре, јер само ако нас молитва и љубав међусобна буде спајала онда ће наш народ имати будућности, онда ћемо се моћи надати, када пођемо одавде, из ове долине плача, да се и ми нађемо тамо где је вечна и незалазна радост анђела и светитеља у Царству Небеском. И да тамо са свима њима: Са светим владиком Николајем, са оцем Јустином и осталим нашим славним и светим прецима, да и ми са њима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин