Беседа Епископа Артемија, Јеванђеље о богаташу и Лазару у Косовској Митровици 1996. године

Print Friendly, PDF & Email

Господ је господар неба и земље. Он некоме допусти да има богатство, али не ради њега самога, већ да би помоћу тога богатства чинећи дела милости и милостиње, да би заслужио Царство небеско. Неко остаје без богатства, не да би се мучио и то била његова плата, него да би трпљењем очистио душу своју и он се удостојио да уђе у Царство небеско. Јер Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познању истине. Бог хоће да све људе доведе тамо у наручје Аврамово, у Царство небеско тамо где је вечно блаженство, али људи то неће.

 

 

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

”Приђите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Ми то чујемо али Христу не прилазимо, јер те речи остају у нашим ушима, али не силазе до нашега срца. Не схаватамо и не појимамо њихов значај. Данашње Свето Јеванђеље понавља те речи у свим Православним храмовима, где се данас врши служба Божија те речи Христове упућене су нама, нашим савременицима. Али као што је Господ рекао једном другом приликом: ”Много је званих али је мало изабраних”. Много је оних који чују те речи Господње и данас, где призива да нас ослободи терета, олакша наш јарам животни, али је мало оних који му прилазе и прихватају да буду олакшани и одморени. Некако више волимо да останемо са нашим бригама, јер смо изједначили свој живот са њима и свој циљ са њима. Када бисмо могли да подигнемо очи своје к небу, сагледамо оно што је видео данашњи богаташ из пакла када је погледао и видео, онда би не пришли Господу, него би му трчали у сусрет и загрљај.

Јер исто данашње Јеванђеље чули смо говори о два човека, два историјска бића који су живели заједно пре две хиљаде година, а та два човека, онај богаташ који сваки дан провођаше живот у гозби са пријатељима, у друштву, у преједању и онај други човек, онај сиромашни Лазар, који пред прагом његовог дома сеђаше у гноју, у ранама и жељаше шта? Не да буде богат као онај богаташ, не да има царство земаљско, него да се насити оним мрвицама које падају са столова тога богаташа! Али и то му вели нико не даваше. Него, прилажаху пси и лизаше гној са тела његова. Богаташ није имао милости према њему, није се мога сажалити на бедника пред својим вратима, да му удели кору хлеба, па се пси показују милостивији од људи, језиком својим лижу гној са тела његовог и тако му ублажавају болове. Тако су они проживели сваки свој живот. Богаташ свој, у слављу, у гозбама, у уживањима земаљским. А сиромашни Лазар у гноју и ранама. Али свему долази крај. Дошао је крај и овој двојици људи. Умре Лазар, каже Јеванђеље и анђели његову душу однеше у наручје Аврамово. Аврам је праотац јеврејскога народа. Његово наручје се тумачи као рај, као Царство небеско. Јер где се дете осећа најбоље него у наручју оца свога. А умре и богаташ, не знамо му име. Није био достојан да му Господ име помене, него само богаташ. То је била одлика његовог живота, по томе се он и записао у Јеванђељу. И о њему се говори већ две хиљаде година и говориће се до краја света и века, али без имена. И шта би са њим? Закопаше га, вели Јеванђеље, као неку мрцину, као неку стрвину. Али душа његове није се могла закопати. Није однешена у наручје Аврамово, а где је? Отишла је тамо где јој је и место, у место мучења. У пакао. И када беше у мукама великим, подиже очи тај несретни богаташ, и из тога пламена огњенога и пакленога и према себи угледа Аврама и оног Лазара бедника у његовом наручју. У сјају и слави. Не више у гноју и ранама, него у сјају и слави. И завапи тај несретни богаташ Авраму: „Оче Авраме пошаљи Лазара да умочи прст у воду и да ми расхлади језик са једном капљу воде јер се вели, веома мучим у овом пламену.“ А Аврама праотац му одговара: „Синко, ти си своја добра примио у земаљском животу, а Лазар се мучио, сада он блаженствује а ти се мучиш.“

Та два човека, браћо и сестре, и те две судбине путују заједно кроз овај свет у сваком покољењу, у сваком друштву у сваком месту. Немамо ли данас таквих случајева? Немамо ли данас оних богаташа који не знају шта ће да раде од свога богатства, па често задовољивши све своје страсти, сва своја уживања врше самоубиство, јер живот више нема смисла, иако не знају колика богатства имају. А поред њих колико и колико има оних који гладују, који болују, који се пате и муче и не могу да састваве крај са крајем. То су богаташ и Лазар. Нажалост тај данашњи Лазар, данашњи сиромах нема у себи оне врлине које је имао јеванђелски Лазар. Јер он је тражио онај минимум, мрвице да утоли своју глад. А данашњи сиромаси, данашњи Лазари, они завиде богаташу, они би да се замене са њим. Да они постану богати, а ти богаташи сиромашни. Па у тој жељи и том циљу, браћо и сестре, не бирају средства и начине: и краду, и варају и лажу и отимају и дижу револуције да би тобоже завели социјалну правду, уствари да би они дошли на место богаташа, а богаташи на њихово место сиромаха. Авај, ти данашњи Лазари неће бити однешени у наручје Аврамово, као ни богаташи. Те тако и једни и други данас одлазимо тамо где је онај богаташ отишао-у муку вечну. Господ је господар неба и земље. Он некоме допусти да има богатство, али не ради њега самога, већ да би помоћу тога богатства чинећи дела милости и милостиње, да би заслужио Царство небеско. Неко остаје без богатства, не да би се мучио и то била његова плата, него да би трпљењем очистио душу своју и он се удостојио да уђе у Царство небеско. Јер Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познању истине. Бог хоће да све људе доведе тамо у наручје Аврамово, у Царство небеско тамо где је вечно блаженство, али људи то неће. Неће ни богаташи, јер сматрају да је богатсво само њихово и да га троше само на себе. Неће ни сиромаси , јер ни они не мисле на Бога и на душу, него прождирани завишћу и мржњом према богаташима, припремају себи огањ вечни.

Нека би дао Бог, данашња света Недеља и велики празник да наш народ једном прогледа духовно и схвати своје место и своју улогу у овоме животу и циљ нашега боравка овде на земљи. Циљ није да обезбедимо себи угодан живот овде за 50, 80 или 100 година, него живећи на овом свету припремимо себе за живот у Царству небескоме. То је једини циљ и једина сврха нашега стварања, нашега постојања и нашега битисања овде на земљи. То је наука Господа Христа, то је наука светих апостола, то је наука светих отаца, то је наука и нашега светога Саве и осталих наших светих предака који су Јеванђеље добро разумели и по њему живели и нама пример и путоказ оставили како треба да живимо и шта да радимо, да бисмо били истински потомци светога Саве и да би име православних хришћана, достојно на себи носили. Нека би дао Бог и милост Божија да сви прогледамо, да сви дођемо у покајање, да сви дођемо у познање истине и да живећи по Јеванђељу Христовоме удостојимо се онога места где је отишао праведни Лазар, да тамо и ми се нађемо и са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.