Беседа Епископа Артемија на Теодорову суботу 1997. године у Призрену

Print Friendly, PDF & Email

Већ неколико година говори се и проповеда, да за Свето Причешће, за ту највећу светињу на земљи да треба да се припремамо достојно, не само постом од недељу дана, то је само једна страна припреме, треба се исповедити за грехе своје, треба очистити душу своју од сваке злобе, од сваке страсти и нечистоте која се у нама накупила за годину дана. Јер годину дана мислимо о земљи, о земаљским добрима, о уживањима, угађамо себи, а чинимо зло другоме. Време поста је да окренемо лист, да почнемо више о души да бринемо, а мање о телу земаљскоме. И још је речено да нема Причешћа онима који живе у такозваном „грађанском“ браку, који нису црквено свој брак благословили и у Цркви се венчали. То смо говорили, и то говоримо и настојимо. И још има стотине и стотине и хиљаде бракова у Призрену који дивље живе, који нису у Цркви венчани. Шта чекамо?! Јел чекамо огањ с’ неба да сиђе и да нас спали овде у Призрену, у царскоме граду?

 

Транксрипт беседе Владике Артемија

У име оца и Сина и Светога Духа.

Ево, браћо и сестре, прође једна седмица поста и дочекасмо овај дан Господњи, дан који је предвиђен да се сјединимо са Господом нашим Исусом Христом у Светој Тајни Причешћа. Данашња субота посвећена је светом Теодору Тирону, мученику који је пострадао за време цара Максимијана, у ствари једном његовом чудесном јављању који има значај и за нас данашње православне хришћане.

У четвртом веку када је римским царством владао Јулијан отступник, који је био хришћанин, крштен, а затим се вратио на идолопоклонство и почео једно жестоко гоњење хришћана. Поред тога што је гонио хришћане, он се трудио свим силама да православни народ, да православне хришћане унизи и оскврни. Знао је он, као бивши хришћанин, шта значи прва недеља поста, да се она зове Чиста недеља , јер тада народ посебан труд улаже на очишћењу својих душа и својих тела, на чишћење својих домова. И он је смислио, наговорен сигурно од свелукавога ђавола, једну превару за хришћане. Хтео је да им тај пост њихов и то очишћење упропасти, па се сетио и смислио једно лукавство. Наредио је да се све намернице у продавницама и на пијацама попрскају нечистом идолском крвљу, јер идоли су незнабожачке жртве и,  по учењу хришћанском, те жртве су нечисте, па је он мислио да хришћани немајући друге хране, када буду куповали ту храну са пијаце и продавница која је попрскана и обесвећена и упрљана нечистом крвљу идолском да ће тако и њихово очишћење бити упропашћено и они бити оскврњени. Што је смислио то је и урадио. Али свевидеће око Божије од кога се не може ништа сакрити увидело је ту његову замку и лукавство. Па је Господ послао у помоћ својим верницима, своме народу, свога угодника и мученика Теодора Тирона. Свети мученик Теодор јавио се, не у сну него на јави, тадашњем епископу тога града и објаснио му шта је безбожни цар учинио и рекао је: „Сазови стадо своје хришћанско, обавести их о томе и реци им да ових дана не купују ништа од намирница са пијаце и продавница“. Епископ у чуду се пита: „Па како ће народ преживети? Нема народ довољно залихе у домовима својим, шта ће јести?“ И свети мученик Теодор даје му решење: „Нека кувају и једу заслађено кољиво“, што значи кувану пшеницу, а да не узимају од намирница које се продају по пијаци. И епископ је то урадио и тако је лукава замка овога отпадника Божијега цара Јулијана пропала и није се остварила а народ Божији је, кувајући пшеницу, хранио се тиме и прослављао светог великомученика Теодора Тирона и милост Божију која их је преко њега спасила од идолске нечистоте.

У целој овој причи, браћо и сестре, ја бих да се задржим само на једном сегменту. Каже: „Сазови стадо своје и реци им шта треба да чине“, и он је то учинио и стадо је његово пришло и дошло да чује свога епископа. Како је он тада сазвао? Сигурно прво рекао својим свештеницима, а они онда један преко другога народу. Није тада било радија, није било телевизије, није било ни штампе дневне да то епископ објави целоме народу, а ипак видите цео Православни народ се сабрао да чује поуку и реч свога пастира и учитеља. Не дај Боже да се данас нешто слично тако деси и да дође наредба вашем епископу – мени, и да сазовем своје стадо, шта бих ја урадио? Ја бих се обратио преко радија, преко телевизије, преко свештеника и шта би се десило? Дошло би управо ово што је данас у храму, а сви остали не би били обавештени о ономе што треба да им кажем. Ово није измишљена прича, ово је истина. У четвртак овај, пре два дана, 15 дана се најављује духовна академија у богословији нашој овде у Призрену, да мало духовно се поучимо, да мало духовно ојачамо и то је најављивано и преко радија Призрена, најављивано и преко плаката разних, најављивано и овде у храму, и знате колико их је дошло? Десетак душа из целога Призрена. И ја сам говорио тамо, и оно што сам рекао чули су њих десет, а остало моје стадо није било обавештено, а да је неки нечестиви цар  хтео да опогани православне хришћане у Призрену, он би то сигурно успео да учини, јер ја не бих имао сталну могућности да обавестим овај народ о замисли овога цара. Ето, браћо моја, која је разлика између тадашњих хришћана и нас који се данас називамо хришћанима.

И још нешто, већ неколико година говори се и проповеда, да за Свето Причешће, за ту највећу светињу на земљи да треба да се припремамо достојно, не само постом од недељу дана, то је само једна страна припреме, треба се исповедити за грехе своје, треба очистити душу своју од сваке злобе, од сваке страсти и нечистоте која се у нама накупила за годину дана. Јер годину дана мислимо о земљи, о земаљским добрима, о уживањима, угађамо себи, а чинимо зло другоме. Време поста је да окренемо лист, да почнемо више о души да бринемо, а мање о телу земаљскоме. Говорено је да Светом Причешћу треба да претходи Света Тајна покајања, да се та Тајна обавља ранијих дана, а не онога дана када желимо да се причестимо, и ево данас цело време Литургије свештеник иде тамо у канцеларију и исповеда, зашто? Јер нисмо послушали глас Цркве. Уместо да служи Литургију, а замислите да је један свештеник, шта би могао да учини? И још је речено да нема Причешћа онима који живе у такозваном „грађанском“ браку, који нису црквено свој брак благословили и у Цркви се венчали. То смо говорили, и то говоримо и настојимо. И још има стотине и стотине и хиљаде бракова у Призрену који дивље живе, који нису у Цркви венчани. Шта чекамо?! Јел чекамо огањ с’ неба да сиђе и да нас спали овде у Призрену, у царскоме граду? То се могло и десити пре неколико дана. Чули сте шта је било.

Нека би Господ молитвама светог Теодора Тирона кога данас славимо и прослављамо, нека би и нама Господ послао једнога таквога свога угодника да нас опомене шта нам ваља чинити, шта треба да радимо да бисмо најзад били истински православни хришћани. Да бисмо били потомци Светога Саве, Светога кнеза Лазара, ђакоан Авакума, да идемо путем којим су они ишли, да се кајемо за грехе своје и исправљамо живот свој, јер овај живот пролази као сан. Мало – мало, па понеког испратимо из наше средине, а нико не зна ко је следећи. Зато морамо да се трудимо сви, да будемо спремни свакога часа да изађемо пред лице Божје и да дамо одговор како смо живели овде на земљи, јер овај нам је живот дат не да уживмо овде, него да овим животом купимо и заслужимо Царство небеско и вечни блажени живот у Царству Божијем. Ако то не реализујемо, ако то не постигнемо овде, наш је живот промашен макар цео свет задобили, и онда, онда тешко нама.

Када Господ каже онима са леве стране: „Идите проклети у огањ вечити, припремљен ђаволу и анђелима његовим„. То чека оне који се оглушују о закон Божији, који не слушају  глас Цркве, који неће да поправе живот свој, то је њихов крај и завршетак. А ми који смо се трудили који смо постили ових недељу дана, и постити до Ускрса, који смо се исповедили и који немамо сметњу за Причешће, данас ћемо приступити Светој Чаши, и нека би нам ово Свето Причешће било ваистину на исцељење душе и тела, и да тако радимо целога живота свога…