Пастир добри
На свему заиста треба благодарити као што каже и Свети Апостол Павле: „На свему благодарите“, и онда када нам је добро и онда кад нам није добро, и у слободи и у ропству, и у прогонству, и у болести, и у смрти, треба Богу благодарити. Имамо зашта да благодаримо, не само за земаљска добра која нам је дао, којима нас обасипа свакога дана, него пре свега што нам дарује живот вечни, што нам припрема вечни блажени живот у Царству своме небескоме.
У име Оца и Сина и светога Духа!
Благодаримо Господу, браћо и сестре, на овоме светоме дану и на овоме светоме месту, када смо се овде сабрали у овоме храму Божијем, да се заједнички Богу помолимо и принесемо бескрвну жртву за нас, за наше сроднике и пријатеље и за цео наш народ. Свака молитва православних хришћана завршава се са благодарношћу. И данашње Свето Јеванђеље говори о сили благодарности и о великом греху неблагодарности.
Када је Господ за време свога живота путовао по земљи, учио народ, проповедао и чинио разна чудеса, на уласку у једно село срете га, вели Јеванђеље, десет губавих људи. А губа, то је некада била страшна болест, опаснија и гора него данас било која позната болест. То је болест од које је трулило тело људско, и била је веома заразна. Зато су по закону тадашњем губавци били изоловани. Они нису могли живети у насељима, нису могли живети у кућама. Они су живели по пећинама или путовали далеко од људи, да не би са њима долазили у контакт, да не би друге заразили. И гле, Господа сусретоше десет таквих јадника чије се тело распадало у гноју и црвима и од којих су људи бежали. Када видеше Господа Христа, а чули су били за њега, за његова предивна чудеса, они му притрчаше и замолише: „Господе, ако хоћеш, можеш нас очистити, можеш нас исцелити, излечити од ове опаке болести“. Господ, шаље их: „Идите и покажите се свештеницима“, јер је био закон да онај који се неким чудом или неким мелемима излечи од губе, мора да се јави свештеницима да они утврде да је исцељен, да је здрав, да би могао поново живети међу људима као човек. И они, на његову реч, кретоше путем ка храму Божијем, да се јаве свештеницима, и идући приметише да се на њима већ десило чудо. Приметише да су оздравили, да нема ни трага од губе, да нема ни трага од њихових рана, да нема ништа на њиховим телима, да је све здраво. Један од њих, видећи то преславно чудо на себи и другарима својим, побуђен у дубини душе и срца, врати се, врати се Господу Христу, паде пред ноге његове и захвали му на овој милости, на овоме дару, на овоме исцељењу. А Господ упита: „Да ли се не излечише десеторица вас, где су осталих деветорица?“, како се они не сетише да треба да се врате, да заблагодаре Богу за ово што су добили, за оздрављење. А овај, који се вратио и заблагодарио, није чак био ни Јевреј, био је Самарјанин. По једноме обичају Самарјани и Јевреји нису се никада дружили и међу собом општили, али опака болест је удружила и Самарјане и Јевреје, јер су били у истој невољи, у истој муци. И од њих десет, само један, и то туђин Самарјанин, врати се и заблагодари Богу на исцељењу, на овоме преславном чуду. И Господ благо укори оних деветорицу који се нису вратили и заблагодарили.
И ми људи у животу своме често пута показујемо ту неблагодарност своју, неблагодарност према Богу као створитељу и спаситељу нашем, јер нигде на свету, браћо и сестре, име Божије се не ружи и не псује колико у роду нашем. Уместо да му благодаримо на свему што нам даје, што нас је створио као људе, што нам је дао Праву Веру, што нам је дао такве наше славне и свете претке као примере које треба да следујемо, који нам је дао здравље, напредак, децу, омладину, берићет у имовини. Уместо свега тога да му ми благодаримо, ми га врло често хулимо, ружимо, псујемо најгаднијим псовкама које језик људски може изговорити. Како, како онда да очекујемо милост Божију, како и ми губави од грехова наших да приђемо Господу и да му завапимо: „Ако хоћеш, можеш нас очистити“. Господ је ради тога и дошао у овај свет, да очисти све губаве, да очисти све људе од греха, да све позове на спасење, да свима дарује живот вечни. Али од нас људи зависи хоћемо ли да примимо те дарове Божије, које нам је Син Божији донео са неба на земљу и предао нам овде, предао цркви својој, а црква Божија предаје осталим људима кроз Свете тајне и Свете врлине. Како ми данас овде сабрани, да Богу не благодаримо на овоме моменту и овој прилици, да можемо заједно Богу да се молимо. Како да не благодаримо кад је црква данас добила још једнога служитеља свога, који ће се молити Богу за све нас. Видели сте, присуствовали сте рукоположењу младога Милана, сина свештеника Боре Кекића, за ђакона. За неколко дана он ће бити и свештеник и примиће од Бога благодат и дар, да може да врши Свете тајне, да дели Благодат Божију другим људима. На свему заиста треба благодарити као што каже и Свети Апостол Павле: „На свему благодарите“, и онда када нам је добро и онда кад нам није добро, и у слободи и у ропству, и у прогонству, и у болести, и у смрти, треба Богу благодарити. Имамо зашта да благодаримо, не само за земаљска добра која нам је дао, којима нас обасипа свакога дана, него пре свега што нам дарује живот вечни, што нам припрема вечни блажени живот у Царству своме небескоме.
Нека би Господ примио наше молитве и нашу благодарност као овога Самарјанина који је пришао и заблагодарио му за исцељење.
Да би Господ и нас исцелио од губе греховне која притиска душу нашу, да нас очисти, да нас исцели, да нас учини достојнима да живимо са свима светима у Царству Његовоме и да тамо и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин!
