Пастир добри
А поука Светих браће Макавеја, јесте да останемо чврсти у вери, без обзира на невоље кроз које пролазимо, које нас сналазе, које Бог допушта да нас снађу. И они су за своју веру били чврсти, остали су верни и сви су пострадали, њих седам браће, заједно. Пред очима њихове мајке били су погубљени зато што се нису своје вере хтели одрећи. На крају, погубљена је и њихова мајка, која је све то посматрала и чак храбрила синове да остану чврсти у вери, да се не одрекну Бога свога, Бога Живога. А са њима пострада и њихов врсни учитељ, свештеник Елеазар, који их је тој вери учио и који је својим примером, иако старац у дубоким годинама, својим примером показао како се остаје веран Богу. Тај пример браће Макавеја, на чији празник смо се пре шест година вратили овде и који обележавамо сваке године, нека буду и нама светли пример поред и многобројних примера из рода нашега који су такође за своју веру пострадали, почев од Светога Саве, и пре њега и после њега, преко ђакона Авакума, Владике Николаја и осталих угодника из рода нашега и новомученика наших клинских и јасеновачких и косовско-метохијских и свих оних који су за веру и своје име пострадали.
Транскрипт беседе
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ваше Преосвештенствa, часни и преподобни оци, часне сестре монахиње, браћо и сестре! Богу благодаримо што нас је и данас удостојио да се саберемо заједно у овом Божијем Храму и да се подсетимо на време од пре шест година, када смо се вратили у ову Свету Метохијску земљу и ово село. Тада је било друкчије него данас. Били су услови живота много тежи. За шест година доста се учинило, доста се поправило и овај Храм који је био руиниран, миниран, ево, хвала Богу, обновљен је у првобитном своме сјају и лепоти и прима нас, не само сваке године на данашњи дан, него сваке недеље и празника под свој кров, да се овде Богу молимо, да Богу благодаримо на свему што је учинио за нас, што нам је помогао да се вратимо у своје домове, што нам је помогао да опстанемо овде после повратка и што нам помаже да истрајавамо на нашем тешком, али часном крстоносном путу.
Браћо и сестре, ми никада не можемо довољно Богу захвалити и Богу благодарити на Његовој милости. Али, исто тако, и ми као људи дужни смо да имамо, једни према другима, исто тако и разумевање и милост и сажаљење и помоћ када то треба.
Управо данашње Свето Јеванђеље говори о два човека, два дужника. Један је био дужан господару своме велику суму новца, десет хиљада таланата. Можда би то данас било неколико стотина хиљада евра. А један човек је томе дужнику био дужан неку ситницу, сто динара. И када ни један није имао, када овај није имао да врати, господар његов на његову молбу опрости му сав тај велики дуг и ослободи га обавезе да враћа. А он, како га Јеванђеље назива, „зли слуга“, оде и нађе свога дужника који му је дуговао ту ситницу, сто динара, и поче га мучити и давити и тражити да му врати оно што је дужан. И тај сиромах, који је тако мало био дужан, замоли овога свога, да кажемо позајима, који му је позајмио новац, да сачека мало па ће му вратити, а овај не хтеде, него га баци у тамницу, док не врати свој дуг. Друге слуге, које су посматрале тај догађај, јавише господару шта уради овај зли слуга коме је он толики новац опростио, а он шта је урадио са својим малим дужником. И господар позва овога слугу и упути му тешку реч: „Зли слуго, јеси ли ме молио да опростим теби твој дуг и ја сам то учинио. Зашто се и ти ниси смиловао на твога дужника, као што се ја смиловах на тебе?“(Мт. 18, 32-33) И онда нареди да и тога злога слугу баце у тамницу, док не врати сав дуг.
То је прича Јеванђељска, браћо и сестре, упућена свима нама. Сви смо ми они дужници, који дугујемо много. Дугујемо Богу много, а наши дугови Богу су наши греси. Нема човека да живи, а да не греши, каже Црквена песма. И ми молимо Бога сваки дан да нам опрости дугове наше. Када год читамо Оче наш, ми кажемо: „и опрости нам дугове наше„. Значи опрости нам грехе наше. Како? „Као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Тешко нама ако ми нисмо у стању да опростимо један другоме ситне, мале увреде, злобе или неку тежу реч. Онда читајући Молитву Господњу, ми у ствари Бога молимо да и Он нама не опрости наше грехе. Зато, Бог је спреман као добар домаћин, као наш Отац да чује нашу молитву, да разуме наше слабости и да нам опрости грехе наше, када се за њих кајемо и опроштај од Бога просимо. Али, да би добили тај опроштај, треба да се поучимо из данашње Јеванђељске приче и да ми један другоме опростимо оно што смо један другога као људе увредили, а тога има. Зато, сви смо ми велики дужници и једни другима мали дужници.
То је, браћо и сестре, поука данашњег Светог Јеванђеља. А поука Светих браће Макавеја, јесте да останемо чврсти у вери, без обзира на невоље кроз које пролазимо, које нас сналазе, које Бог допушта да нас снађу. И они су за своју веру били чврсти, остали су верни и сви су пострадали, њих седам браће, заједно. Пред очима њихове мајке били су погубљени зато што се нису своје вере хтели одрећи. На крају, њих погубљена је њихова мајка, која је све то посматрала и чак храбрила синове да остану чврсти у вери, да се не одрекну Бога свога, Бога Живога. А са њима пострада и њихов врсни учитељ, свештеник Елеазар, који их је тој вери учио и који је својим примером, иако старац у дубоким годинама, својим примером показао како се остаје веран Богу.
Тај пример браће Макавеја, на чији празник смо се пре шест година вратили овде и који обележавамо сваке године, нека буду и нама светли пример поред и многобројних примера из рода нашега који су такође за своју веру пострадали, почев од Светога Саве, и пре њега и после њега, преко ђакона Авакума, Владике Николаја и осталих угодника из рода нашега и новомученика наших клинских и јасеновачких и косовско-метохијских и свих оних који су за веру и своје име пострадали. Нека они својим примером светле и нама, да и ми останемо на путу наше вере, да останемо чврсти у исповедању своје вере и свога имена, и да будемо спремни да живимо своју веру и да, ако треба, пострадамо за њу.
Браћо и сестре дан, тачан дан повратка вашега јесте сутрашњи датум, тринаести август, а не дванаести. Али, пошто то је радни дан, Макавеји падају први дан поста, ево, ми смо одлучили да се сећамо вашег повратка овде увек у прву недељу испред Макавеја, без обзира да ли је то два, три или четри дана раније. То нема значаја. Ми обележавамо онај догађај, а не онај дан кад смо се вратили. Тако да нам Света браћа Макавеји буду и надаље пример храбрости у јединствености, а Јеванђељска прича данас да нам буде показатељ милости Божије према нама и наше милости једних према другима. Само тако, ако будемо живели своју веру и остали верни до смрти, онда можемо се надати да нас Господ прими у Царство своје Небеско када пођемо одавде, тамо где и сви Светитељи из рода нашега почивају. Да и ми са свима њима Светима и са Анђелима Божјим и Архангелима славимо Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин.
